Pošto u ranim fazama bolesti manifestacije mogu biti slabo izražene, problem može biti teško otkriti. Potrebno je pažljivo pratiti stanje psa, jer prvi znaci, kao što su neznatne promene u hoda ili ponašanju, ukazuju na razvoj ozbiljne patologije.
Sindrom Voblera kod pasa – šta je to?
Ova patologija je takođe poznata kao cervikalna spondilo-mijelopatija (CSM). To je bolest nervnog sistema koja karakteriše oštećenje vratnog dela kičme. Ovo stanje dovodi do kompresije kičmene moždine, što izaziva neurološke probleme.
Glavni uzrok ovog sindroma je deformacija vratnih pršljenova. Može biti izazvana urođenim anomalijama ili se razviti usled degenerativnih promena. Najčešće se bolest dijagnostikuje kod pasa velikih rasa, što je povezano sa njihovom predispozicijom za brzi rast i značajnom telesnom masom.
Patologija se može dijagnostikovati u bilo kojoj starosti, ali se najčešće javlja kod mladih i starijih pasa. Bolest se manifestuje slabosti u nogama, poremećajem koordinacije, promenjenim hodom i bolnim osećanjima.
Uzroci patologije
Sindrom Voblera može se razviti usled različitih faktora, koji se mogu podeliti na primarne i sekundarne.
Primarni faktori uključuju:
- Genetska predispozicija. Određene rasne grupe imaju sklonost ka razvoju anomalija u strukturi vratnih pršljenova. To se karakteriše njihovim pomeranjem, nestabilnošću i nepravilnim formiranjem međupršljenovih diskova.
- Veličina životinje. Kod velikih rasa pasa često se posmatraju nasledni defekti koji doprinose razvoju sindroma Voblera.
Sekundarni faktori uključuju:
- Degenerativni procesi. Vremenom kod pasa mogu nastati degenerativni procesi u međupršljenovim diskovima i pršljenovima, što dovodi do kompresije kičmene moždine.
- Povrede. Mehaničke povrede vratnog dela kičme mogu izazvati pomeranje pršljenova i razvoj sindroma Voblera.
- Infekcije i upalne bolesti kičme. One takođe mogu doprineti razvoju patologije.
- Bolesti koje oslabljuju koštanu strukturu. Stanja kao što su osteoporoza i bolesti vezivnog tkiva – često uništavaju kičmu – mogu doprineti razvoju ovog oboljenja.
Genetska predispozicija
Sindrom Voblera se najčešće dijagnostikuje kod velikih i džinovskih rasa pasa koje su predisponirane za ovo oboljenje.
Najugroženije rase za ovaj sindrom su:
- Dobermani — ova rasa je poznata po svojoj sklonosti ka sindromu Voblera. Kod njih se bolest obično javlja u srednjim godinama i često je povezana sa degenerativnim promenama u vratnom delu kičme.
- Dogi — nemački dogi i druge džinovske rase takođe često pate od sindroma Voblera. Kod ovih pasa bolest se može razviti u mladosti zbog brzog rasta i velike telesne mase.
- Basset Hound – ovi psi imaju specifičnu anatomiju vrata i predispoziciju ka degenerativnim bolestima kičme, što povećava rizik od razvoja sindroma Voblera.
- Borzaje — predstavnici ove rase takođe spadaju u grupu rizika jer često imaju probleme sa vratnim delom kičme.
- Retriveri — kao labradori i zlatni retriveri mogu patiti od sindroma Voblera, posebno u starije doba.
- Retriveri — kao labradori i zlatni retriveri mogu patiti od sindroma Voblera, posebno u starije doba.
- Mastiši — engleski i druge vrste mastiša mogu biti podložni sindromu Voblera, posebno zbog svoje velike veličine i težine.
Opasnost
Sindrom Voblera predstavlja ozbiljnu pretnju za zdravlje i život pasa, posebno ako se lečenje ne započne blagovremeno. Osnovne opasnosti povezane sa ovim oboljenjem uključuju nekoliko aspekata.
Komresija kičmene moždine u vratnom delu dovodi do različitih neuroloških problema poput gubitka koordinacije pokreta, slabosti u udovima i čak paralize. Ovi simptomi mogu napredovati ako se ne preduzmu mere za uklanjanje kompresije.
Psi sa ovim sindromom često osećaju značajne bolove u oblasti vrata i leđa, što značajno pogoršava kvalitet njihovog života. Bol se često manifestuje kao nagli napad ili stalni nelagodnost, prisiljavajući životinju da izbegava pokrete.
Loša koordinacija i slabost u udovima često dovode do povreda i stvaranja dekubitusa. Ove povrede se lako inficiraju, što zahteva dodatnu terapiju i može komplikovati osnovno oboljenje.
Postepensko smanjenje motoričke aktivnosti i bolnost dovode do iscrpljenosti i oslabljenja organizma u celini. Psi postaju apatični, manje se kreću, što pogoršava njihovo stanje.
Bez lečenja, sindrom Voblera može skratiti trajanje života psa, posebno pri teškim neurološkim poremećajima i komplikacijama izazvanim sekundarnim infekcijama i bolovima.
Zbog bolova i neuroloških problema psi mogu izbegavati društveni kontakt sa drugim životinjama i ljudima, što utiče na njihovo emocionalno stanje i zdravlje.
Simptomi
Sindrom Voblera se manifestuje nizom karakterističnih simptoma, koji mogu varirati u zavisnosti od stepena kompresije kičmene moždine i oštećenja nervnih korena.
Glavni simptomi sindroma Voblera su sledeći:
- Jedan od prvih znakova može biti nestabilnost pri hodanju, posebno u zadnjim udovima. Psi mogu kretati nesigurno.
- Često se primećuje slabost, prvo u zadnjim, a zatim i u prednjim šapama. Životinja može spotkivati se, gubiti ravnotežu ili čak pasti prilikom pokušaja kretanja.
- Psi mogu pokazivati znake bola prilikom dodira na vrat, nevoljko naginjati glavu ili izbegavati okrete. Bol može biti stalan ili se manifestovati povremeno.
- Životinja može izbegavati nagle pokrete, nagibe i okrete glave. To je povezano sa bolnim osećanjima i nelagodom izazvanom kompresijom kičmene moždine.
- Kao rezultat dugotrajne nepokretnosti i slabosti udova, kod pasa može doći do atrofije - gubitka mišićne mase. To je posebno primetno na zadnjim šapama.
- Psi mogu postati manje aktivni, izbegavati igre i šetnje, provoditi više vremena ležeći. Mogu pokazivati znake depresije i apatije.
Sličnost sa drugim patološkim stanjima
Sindrom Voblera ima simptome koji mogu podsećati na druge bolesti nervnog sistema i mišićno-koštanog aparata kod pasa. U tabeli ispod predstavljene su patologije sa kojima se sindrom Voblera može pomešati, kao i ključne razlike između njih.
| Bolest | Sličnosti | Razlike |
| Displazija kukova - Poremećaj razvoja zglobova | Poremećaj koordinacije, slabost u udovima | Karakteristične promene na rendgenu, bol u području kuka |
| Međupršljenova hernija - Izdizanje međupršljenog diska | Bol u leđima, slabost i paraliza udova | Lokacija u drugim delovima kičme, oštar bol pri pokretu |
| Mijelopatija - Termin koji se koristi za označavanje oštećenja kičmene moždine | Progresivna slabost, atrofija mišića | Nedostatak bola, oštećenje se češće javlja u lumbalnom delu |
| Artritis - Bolest zglobova | Čvrstina, bol pri pokretu | Upala zglobova, vidljive promene na rendgenu, hronični bol u zglobovima |
| Osteosarkom - Maligne tumore kostiju | Lamež, bol | Prisustvo tumora, vidljive promene koštane strukture putem dijagnostičkih metoda |
| Polineuropatija - Patologija perifernog dela nervnog sistema – deo nervnog sistema koji se nalazi van centralnog nervnog sistema | Mišićna slabost, poremećaji koordinacije | Nema kompresije kičmene moždine, ravnomerno oštećenje nervnih vlakana |
Dijagnostika bolesti
Otkrivanje sindroma Voblera zahteva sveobuhvatan pristup i temeljno ispitivanje kako bi se tačno utvrdio uzrok i stepen kompresije kičmene moždine. Prvi korak je poseta veterinarskom lekaru, koji će sprovesti detaljan pregled i prikupiti anamnezu, uključujući informacije o simptomima i njihovoj dinamici.
Za početak se sprovodi neurološko ispitivanje koje omogućava identifikaciju karakterističnih znakova poremećaja koordinacije i slabosti u udovima. Veterinarski lekar procenjuje hod, refleksе i senzibilitet psa kako bi odredio lokaciju oštećenja.
Radiografija vratnog dela kičme jedan je od prvih metoda vizuelizacije koji pomaže u otkrivanju anomalija u strukturi pršljenova. Međutim, rendgen možda neće pokazati sve detalje, pa je često potrebna dodatna dijagnostika.
Magnetna rezonanca (MRI) i kompjuterska tomografija (CT) su najinformativniji metodi za dijagnostikovanje sindroma Voblera. Ova istraživanja omogućavaju detaljan prikaz mekih tkiva, kičmene moždine i nervnih korena, što pomaže u tačnom utvrđivanju stepena i lokacije kompresije.
U nekim slučajevima može biti potrebna mijeografija – rendgensko istraživanje sa uvođenjem kontrastne supstance u kanal kičmene moždine. Ovaj metod pomaže u vizuelizaciji kičmene moždine i identifikaciji mesta suženja.
Analize krvi i urina se sprovode radi procene opšteg zdravstvenog stanja psa i isključivanja drugih bolesti koje mogu imati slične simptome. Ove analize pomažu u otkrivanju upalnih procesa, infekcija i poremećaja metabolizma.
Tačna dijagnoza se postavlja na osnovu sveobuhvatnog ispitivanja i rezultata svih sprovedenih istraživanja.
Lečenje sindroma Voblera kod pasa
Zavisi od stepena težine simptoma i specifičnih karakteristika svakog psa. Osnovni cilj terapije je smanjenje kompresije kičmene moždine i poboljšanje kvaliteta života životinje.
Konzervativno lečenje je pogodna za pse sa blagim i umerenim simptomima. Uključuje upotrebu antiinflamatornih lekova kao što su kortikosteroidi, koji pomažu u smanjenju upale i bola. Takođe, mogu se prepisati analgetici i miorelaksanti za smanjenje mišićnih spazama. Važno je ograničiti fizičku aktivnost psa, izbegavati skakanje i nagle pokrete kako bi se smanjio pritisak na vratni deo kičme.
Fizioterapija igra značajnu ulogu u lečenju sindroma Voblera. Primenjuju se metode kao što su hidrotretman, masaža i specijalne vežbe koje pomažu u jačanju mišića i poboljšanju koordinacije pokreta. Fizioterapijski postupci doprinose oporavku motorične aktivnosti i održavanju opšteg tonusa organizma.
Hirurški zahvat se preporučuje u slučajevima kada konzervativno lečenje ne daje rezultate ili simptomi brzo napreduju. Operacija je usmerena na uklanjanje kompresije kičmene moždine stabilizacijom pršljenova ili uklanjanjem delova pršljenova koji izazivaju pritisak. Postoji nekoliko hirurških tehnika, čiji izbor zavisi od konkretne kliničke situacije i stanja psa.
Period nakon operacije zahteva pažljivu negu i rehabilitaciju. Psi trebaju mirovanje, ograničenu fizičku aktivnost i redovne kontrolne preglede kod veterinara. Bitna je podrška vlasnika, obezbeđenje komfornih uslova za životinju i strogo poštovanje svih preporuka za negu i lečenje.
Znaci poboljšanja
Osnovni znaci poboljšanja stanja ljubimca mogu se primetiti kroz niz promena u njegovom ponašanju.
Jedan od prvih znakova uspešnog lečenja je smanjenje intenziteta bolnih osećanja. Pas postaje aktivniji, pokretniji, manje izbegava dodire u oblasti vrata. Počinje da pokazuje veću sigurnost u pokretima, smanjuje se nestabilnost pri hodanju i poboljšava se koordinacija.
Postepeno se normalizuje hod, nestaje lamež, pas može bez poteškoća penjati se niz stepenice ili skakati.
Važan indikator je opšte poboljšanje samopouzdanja. Ljubimac pokazuje više interesovanja za okolinu, aktivno učestvuje u igrama, poboljšava se apetit i uspostavlja se normalan san. Pas postaje druželjubiviji i manje nervozan, što ukazuje na smanjenje bolnog sindroma i poboljšanje kvaliteta života.
Smanjenje neuroloških simptoma takođe ukazuje na pozitivnu dinamiku. Nestaje slabost u udovima, životinja može stajati i hodati sigurnije. Nestaje mišićna atrofija, obnavlja se normalan tonus mišića.
Komplikacije kod sindroma
Sindrom Voblera kod pasa može dovesti do niza ozbiljnih komplikacija ukoliko se lečenje ne započne na vreme. Jedna od najopasnijih posledica je progresivno pogoršanje neuroloških funkcija. Kompresija kičmene moždine, izazvana deformacijom pršljenova, može se pogoršavati vremenom, što dovodi do trajne paralize udova. U teškim slučajevima, životinja potpuno gubi sposobnost samostalnog kretanja.
Sekundarno oštećenje tkiva kičmene moždine usled dugotrajne kompresije može izazvati nepovratne promene. Nervna vlakna mogu biti toliko oštećena da čak i nakon hirurškog zahvata i uklanjanja kompresije, oporavak funkcija neće biti moguć. Ovo stanje prati hronični bol i zahteva stalnu analgeziju.
Još jedna ozbiljna komplikacija je razvoj sekundarnih infekcija. Zbog slabosti u udovima i poremećaja koordinacije, psi često dobijaju povrede koje se mogu inficirati. Infekcioni procesi u područjima dekubitusa ili rana zahtevaju dugotrajno i složeno lečenje, uključujući upotrebu antibiotika i redovne zavoje.
Socijalna izolacija i smanjenje kvaliteta života takođe su važne komplikacije. Bol i ograničena pokretljivost privođavaju psa da izbegava aktivnosti i kontakte, što negativno utiče na njegovo emocionalno stanje. Kao rezultat, ljubimac može doživeti depresiju i apatiu, što komplikuje ukupno lečenje i rehabilitaciju.
Prognoza veterinara
Prognoza za pse sa sindromom Voblera zavisi od mnogih faktora, uključujući stepen kompresije kičmene moždine, starost životinje, brzinu progresije bolesti i blagovremenost početka lečenja. U većini slučajeva, uz ranu dijagnozu i pravilan pristup lečenju, prognoza može biti povoljna.
Za pse kod kojih je bolest otkrivena u ranim fazama i započeto konzervativno lečenje, primećuje se značajno poboljšanje stanja. Primena antiinflamatornih lekova i fizioterapije pomaže u smanjenju bola i poboljšanju pokretljivosti. U takvim slučajevima, životinje mogu voditi skoro normalan životni stil, iako će biti potrebna redovna poseta veterinaru i periodični kursevi lečenja za održavanje stabilnog stanja.
U slučajevima kada je potrebna hirurška intervencija, prognoza može biti pozitivna pod uslovom uspešne operacije i pravilne postoperativne rehabilitacije. Hirurško lečenje, usmereno na uklanjanje kompresije kičmene moždine, omogućava značajno poboljšanje kvaliteta života psa. Međutim, važno je uzeti u obzir da oporavak nakon operacije može trajati dugo i zahtevati intenzivnu podršku od strane vlasnika i veterinara.
Za pse sa teškim oblicima sindroma Voblera i značajnom kompresijom kičmene moždine, prognoza može biti manje povoljna. U ovim slučajevima, čak i nakon operacije, moguće je očuvanje neuroloških deficita i ograničena pokretljivost. Životinje mogu zahtevati stalnu medicinsku pomoć i specijalnu negu.
Uprkos mogućim komplikacijama, savremene metode lečenja i rehabilitacije omogućavaju značajno poboljšanje stanja pasa.
Prevencija sindroma
Osnovne mere prevencije usmerene su na održavanje opšteg zdravlja životinje i minimiziranje faktora koji doprinose razvoju patologije.
Prvo na šta treba obratiti pažnju je pravilna ishrana. Uravnotežena ishrana, obogaćena neophodnim vitaminima i mineralima, pomaže u održavanju zdravlja kostiju i zglobova. Posebnu pažnju treba posvetiti ishrani pipaca velikih rasa, kod kojih brz rast i dobijanje mase mogu doprineti problemima sa kičmom.
Redovna fizička aktivnost je važna komponenta prevencije. Umereni fizički napori pomažu u jačanju mišića i održavanju fleksibilnosti kičme. Međutim, treba izbegavati pretjerane napore, skakanje sa velike visine i druge aktivnosti koje mogu povrediti vratni deo kičme.
Godišnji preventivni pregledi kod veterinara omogućavaju pravovremeno otkrivanje početnih znakova bolesti i preduzimanje neophodnih mera. Tokom pregleda, veterinar može proceniti stanje kičme i nervnog sistema, kao i preporučiti preventivne procedure.
Kontrola težine takođe igra važnu ulogu u prevenciji sindroma Voblera.
Prekomerna težina stvara dodatni pritisak na kičmu i zglobove, što može doprineti razvoju degenerativnih promena. Redovno vaganje i prilagođavanje ishrane pomažu u održavanju optimalne težine životinje.
Izbegavanje povreda je još jedna važna mera prevencije. Vlasnicima treba obezbediti da pas ne skače sa visokih površina i ne učestvuje u preterano aktivnim igrama koje mogu dovesti do oštećenja vratnog dela kičme.
Takođe, pri odabiru psa važno je obratiti pažnju na rodokmen i izbegavati uzgoj životinja sa potvrđenim slučajevima sindroma Voblera u porodici.
- Izvori:
-
Scott, S.D. & Hodgson, D.L. (2014). Canine Cervical Spondylomyelopathy: Evaluation and Treatment.
-
Rishniw, M. & Bever, D.W. (2016). Veterinary Neurology.
