Nesiguran hod, zapinjanje šapama i slabost nogu mogu biti znaci problema sa kičmenom moždinom. Jedan od mogućih uzroka je sindrom Voblera. Ovi simptomi nisu dovoljni za postavljanje dijagnoze, ali zahtevaju veterinarski pregled, čak i kada pas ne pokazuje bol.
Šta je sindrom Voblera?
Sindrom Voblera, poznat i kao cervikalna spondilomijelopatija (CSM), obuhvata promene u vratnom delu kičme koje dovode do pritiska na kičmenu moždinu, a ponekad i na korenove nerava. Posledice mogu biti poremećaj koordinacije, slabost udova i bol u vratu.
Kompresija može biti povezana sa promenama međupršljenovih diskova, koštanim promenama pršljenova ili zadebljanjem okolnih mekih tkiva. Zato nije precizno sve slučajeve pripisivati deformaciji pršljenova.
Uzroci i sklonost pojedinih rasa
Nastanak sindroma nije u potpunosti razjašnjen. Smatra se da učestvuje više razvojnih, anatomskih i degenerativnih faktora. Rasna sklonost postoji, ali velika telesna masa ili brz rast sami po sebi ne dokazuju uzrok bolesti.
Oblik povezan sa međupršljenovim diskovima češće se viđa kod odraslih pasa, naročito dobermana.
Oblik povezan sa koštanim promenama češće se viđa kod mladih pasa džinovskih rasa, naročito nemačkih doga.
Bolest se može javiti i kod drugih rasa i u različitim uzrastima. Sklonost ne znači da će svaki doberman ili nemačka doga oboleti. Povrede, infekcije i tumori takođe mogu oštetiti vratnu kičmu i izazvati slične znake, ali nisu isto što i sindrom Voblera.
Simptomi i kada je pregled hitan
Znaci mogu nastajati postepeno, ali se stanje ponekad naglo pogorša. Poremećaj hoda često je uočljiviji na zadnjim nogama, iako mogu biti zahvaćena sva četiri uda. Bol u vratu može biti prisutan, ali njegov izostanak ne isključuje bolest.
Teturan hod, gubitak ravnoteže, ukrštanje nogu ili zapinjanje šapama.
Slabost, otežano ustajanje i povremeni padovi.
Kraći, ukočeniji koraci prednjih nogu uz nestabilnije kretanje zadnjih.
Spušten položaj glave, nevoljno okretanje vrata ili bol pri pokretu.
Smanjena aktivnost i, kod dugotrajnog ograničenja kretanja, gubitak mišićne mase.
Odmah kontaktirajte veterinara ako pas iznenada ne može da ustane ili hoda, slabost brzo napreduje, ima jak bol u vratu ili otežano diše. Ne pokušavajte da istežete ili nameštate vrat. Ograničite kretanje i od veterinara zatražite uputstvo za bezbedan transport.
Druga stanja sa sličnim znacima
Sličan hod ili slabost mogu imati različite uzroke. Tabela pokazuje zašto je pregled neophodan; navedene razlike nisu pouzdan način da vlasnik sam postavi dijagnozu.
Stanje | Slični znaci | Šta pomaže u razlikovanju |
|---|---|---|
Displazija kukova | Otežano ustajanje i promenjen hod zadnjih nogu. | Ortopedski pregled i snimci kukova; sama displazija ne objašnjava neurološke poremećaje. |
Hernija međupršljenovog diska | Bol, slabost i moguća paraliza. | Može zahvatiti i vrat. Neurološki pregled i napredno snimanje određuju mesto i prirodu promene; promene diskova mogu biti deo sindroma Voblera. |
Degenerativna mijelopatija | Postepena slabost i nekoordinisano kretanje, naročito zadnjih nogu. | Obično nije bolna. Procena zahteva isključivanje drugih uzroka; odsustvo bola samo po sebi nije dovoljno. |
Artritis | Ukočenost, bol i smanjena pokretljivost. | Pregled zglobova i, prema potrebi, snimanje pomažu da se razlikuje zglobni bol od neurološkog poremećaja. |
Osteosarkom i druge tumorske promene | Bol i šepanje; promene u predelu kičme mogu izazvati neurološke znake. | Potrebni su snimanje i, zavisno od nalaza, dodatna ispitivanja. |
Polineuropatija | Slabost i promenjen hod. | Zahvata periferne nerve. Neurološki pregled i dodatni testovi pomažu da se razlikuje od oštećenja kičmene moždine. |
Kako se postavlja dijagnoza
Veterinar najpre prikuplja podatke o početku i napredovanju tegoba i obavlja opšti, ortopedski i neurološki pregled. Procena hoda, refleksa i položaja šapa pomaže da se utvrdi gde bi moglo biti oštećenje. Po potrebi pas se upućuje veterinarskom neurologu.
Rendgenski snimci mogu pokazati koštane promene, ali ne prikazuju dovoljno dobro kičmenu moždinu i ne mogu sami potvrditi niti isključiti sindrom Voblera.
Magnetna rezonanca (MRI) obično pruža najviše informacija o kičmenoj moždini, diskovima i okolnim mekim tkivima. Kompjuterska tomografija (CT) naročito je korisna za procenu koštanih promena. Izbor metode zavisi od sumnje, dostupnosti opreme i plana lečenja.
U određenim slučajevima koristi se mijelografija, snimanje nakon davanja kontrasta u prostor oko kičmene moždine. To je invazivan postupak sa mogućim rizicima, o kojima veterinar razgovara sa vlasnikom. Za napredna snimanja uglavnom je potrebna opšta anestezija.
Analize krvi i urina pomažu u proceni opšteg zdravlja i pripremi za anesteziju ili terapiju. Ne potvrđuju sindrom Voblera i ne isključuju sve druge uzroke neuroloških simptoma.
Lečenje i nega kod kuće
Plan lečenja zavisi od jačine i trajanja simptoma, nalaza snimanja, napredovanja bolesti i opšteg zdravlja psa. Cilj je ublažavanje bola, očuvanje ili poboljšanje funkcije i, kada je moguće, smanjenje kompresije. Lekovi ne uklanjaju nužno mehanički pritisak na kičmenu moždinu.
Konzervativno lečenje može uključivati ograničenje aktivnosti i lekove protiv bola i upale koje bira veterinar. Ne dajte psu ljudske lekove niti samostalno menjajte terapiju. Kortikosteroidi i nesteroidni antiinflamatorni lekovi ne smeju se kombinovati na svoju ruku zbog rizika od ozbiljnih neželjenih dejstava.
Koristite dobro prilagođen am umesto ogrlice za vođenje, kako biste izbegli povlačenje vrata.
Sprečite skakanje, grubu igru, klizanje i korišćenje stepenica tokom propisanog ograničenja aktivnosti.
Obezbedite neklizajuću podlogu i udobno mesto za odmor. Ako pas ne može sam da menja položaj, tražite uputstva za prevenciju rana od pritiska i održavanje higijene.
Pratite sposobnost ustajanja i hodanja, bol i mokrenje. Svako pogoršanje prijavite veterinaru.
Rehabilitacija može pomoći u održavanju mišića i funkcije, ali mora biti prilagođena nalazu i fazi lečenja. Vežbe i hidroterapiju sprovodite samo uz odobrenje i plan stručnjaka. Masaža, istezanje i manipulacija vrata nisu bezbedan kućni tretman.
Operacija se razmatra kod težih ili progresivnih simptoma, kao i kada konzervativni pristup ne daje zadovoljavajući rezultat. Zavisno od promene, zahvat može uključivati dekompresiju i/ili stabilizaciju kičme. Veterinarski hirurg procenjuje očekivanu korist, rizike i mogućnost nepotpunog oporavka.
Posle operacije potrebni su ograničenje aktivnosti, propisana terapija, kontrolni pregledi i postepena rehabilitacija. Trajanje i obim nege razlikuju se od psa do psa.
Kako pratiti poboljšanje
Manje bola, lakše ustajanje, stabilniji hod i ređe zapinjanje šapama mogu ukazivati na poboljšanje. Kratki snimci hoda, napravljeni bez dodatnog naprezanja psa, mogu pomoći veterinaru da uporedi stanje tokom kontrola.
Veća želja za igrom ne znači da je kičma oporavljena. Ne proveravajte napredak skakanjem ili penjanjem uz stepenice i ne ukidajte ograničenja bez dogovora sa veterinarom. Neurološki poremećaji i gubitak mišićne mase mogu se popravljati sporo ili ostati delimično prisutni.
Komplikacije i prognoza
Kod nekih pasa slabost napreduje do gubitka sposobnosti samostalnog hodanja. Dugotrajna kompresija može ostaviti trajno oštećenje kičmene moždine, pa uklanjanje pritiska ne garantuje vraćanje svih funkcija. Nepokretni psi imaju dodatni rizik od gubitka mišića i rana od pritiska, koje se mogu inficirati.
Prognoza zavisi od vrste i opsega promena, težine neuroloških poremećaja, trajanja tegoba i odgovora na lečenje. Neki psi postižu dobro poboljšanje i prihvatljiv kvalitet života, dok drugima ostaju ograničenja ili je potrebna dugotrajna pomoć. Pogoršanje ili ponovna pojava simptoma mogući su i nakon početnog napretka.
Očekivanja treba dogovoriti sa veterinarom na osnovu konkretnog nalaza. Važni su kontrola bola, mogućnost kretanja i obavljanja osnovnih potreba, kao i obim nege koji je psu potreban.
Može li se sindrom sprečiti?
Ne postoji pouzdana mera koja garantuje prevenciju sindroma Voblera. Ishrana, kontrola težine i primerena aktivnost podržavaju opšte zdravlje, ali nije opravdano tvrditi da sprečavaju ovu bolest.
Štencima velikih i džinovskih rasa obezbedite kompletnu hranu prilagođenu rastu i izbegavajte prekomerno hranjenje. Ne dodajte kalcijum, vitamine ili minerale bez preporuke veterinara.
Održavanje zdrave telesne mase korisno je za pokretljivost i opšte zdravlje, ali nije dokazano sredstvo za sprečavanje sindroma Voblera.
Aktivnost prilagodite uzrastu i zdravstvenom stanju psa. Redovni pregledi su korisni, ali novu nestabilnost hoda ili bol u vratu ne treba odlagati do sledeće rutinske kontrole. Ako razmišljate o uzgoju psa sa potvrđenim sindromom ili porodičnom istorijom bolesti, razgovarajte sa veterinarom o mogućoj naslednoj komponenti i ograničenjima procene rizika.
