Razlozi za toksoplazmozu kod pasa
Bolest izazivaju mikroskopski jednoćelijski organizmi vrste Toxoplasma gondii. Ovi unutrašnjećelijski paraziti su otporni na spoljašnje uslove, zadržavaju vitalnost na temperaturama do 55°C. Prisutni su svuda, što povećava verovatnoću zaraze.
Glavni domaćini ovih protozoa su mačke. U njihovim organizmima odvija se potpuni životni ciklus toksoplazme. Mačke se najčešće zaraze od inficiranih glodara i srodnih životinja. Parazit preživljava u njihovom stomaku i počinje da se razmnožava seksualno u tankom crevu. Već nakon 3-10 dana ooocisti (jaja) izlaze sa fekalijama u spoljašnje okruženje i sposobne su da inficiraju druge životinje od 2 do 7 dana.
Psi se zaraze trojako:
- kontaktnim putem (uglavnom preko mačijih fekalija ili interakcijom sa životinjom u kojoj je infekcija u aktivnoj fazi);
- fekalno-oralnim putem (putem zagađene vode i hrane sa fekalijama);
- transplacentarnim putem (od majke do fetusa, ili kroz zaraženo mleko).
Najčešće se psi zaraze ovom bolešću putem sirovog mesa, ribe, njuškanja i gutanja mačijih fekalija. Toksoplazmoza se može preneti i putem odeće i obuće vlasnika. Takođe postoji mala mogućnost prenosa infekcije putem ujeda krvlju sisavih insekata ili zaražene krvi druge životinje, na primer, prilikom transfuzije krvi. Protozoe prenose uši, buhe, ixodne kliješte, stoga je važno redovno tretirati pse protiv njih.
Najosetljivije na bolest su životinje sa oslabljenim imunim sistemom:
- štenad;
- psi stariji od 5-6 godina;
- životinje nakon dugog lečenja ili operativnih zahvata;
- ljubimci sa hroničnim bolestima.
Posebno su podložne zarazi protozoama životinje u gušćim uslovima držanja u kennelima, hotelima za životinje ili skloništima.
Simptomi toksoplazmoze kod pasa
Bolest u ranom stadijumu lako se može pomešati sa drugom infekcijom ili trovanjem. Inkubacioni period nakon zaraze traje 2-3 dana. Zaraza protozoama kod pasa često se prati sledećim simptomima:
- slabost, pospanost, apatija;
- nedostatak apetita;
- poremećaji rada creva (izmenično dijareja i zatvor);
- mučnina;
- povišena temperatura;
- konjunktivitis i rinitis.
Ovi simptomi se smatraju blagim i obično se javljaju kod mladih i zdravih životinja. Stariji psi uglavnom lošije podnose infekciju, češće imaju komplikacije. Kod komplikovanog toka toksoplazmoze kod pasa mogu se primetiti poremećaji disanja ukoliko su pogođena pluća, grčevi, a u slučaju zahvata nervnog sistema – paraze i paralize.
Kod životinja sa hroničnim bolestima infekcija može izazvati pogoršanje stanja.
U slučaju zaraze psa tokom trudnoće postoji mogućnost komplikacija ili pobačaja u ranim fazama. Kod hroničnog oblika simptomi se smanjuju, usporena infekcija može godinama biti pod kontrolom imunog sistema čak i bez lečenja, ali deo protozoa ostaje u organizmu.
Prilikom prvih znakova bolesti potrebno je obratiti se veterinarskom lekaru radi postavljanja dijagnoze.
Da li se toksoplazmoza prenosi na ljude od psa?
Mnogi vlasnici brinu se da li se mogu zaraziti ovom infekcijom od psa. Takvi slučajevi su malo verovatni, jer u organizmu psa ovaj parazit se ne razmnožava. Fekalije pasa ne sadrže ooociste toksoplazme i stoga ne predstavljaju opasnost za ljude. Jedinu pretnju za osobe sa oslabljenim imunim sistemom predstavljaju zarazni organizmi u posebnoj fazi u pljuvačnici pasa, ali su opasni samo ako dođu u kontakt sa otvorenom ranom ili ogrebotinom. Iako je verovatnoća prenosa infekcije na ljude niska, trudnim ženama se savetuje oprez i pranje ruku nakon igranja sa kućnim ljubimcima.
Glavni izvor zaraze za ljude i dalje su mačije fekalije i zagađeno okruženje (zemlja, trava, prašina, lokve), hrana (neoprane povrće i voće, nedovoljno kuvano meso, sirova riba).
Dijagnoza i lečenje
Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničke slike i laboratorijskih analiza samo u veterinarskoj klinici. Uzimaju se uzorci krvi za prisustvo antitela na toksoplazmozu, istraživanje se vrši metodom ELISA (enzimska imunosorbent analiza) ili PCR (lančana reakcija polimeraze).
Preporučuje se sprovođenje dijagnostike radi prevencije u sledećim slučajevima:
- ako planirate parenje psa u bliskoj budućnosti;
- ako pas konzumira sirovo meso ili ribu;
- ako je dijagnostikovana bolest kod mačke koja živi zajedno sa psom.
ELISA pomaže u utvrđivanju prisustva i tačne količine antitela na infekciju.
Kod bolesti mogu se detektovati dve vrste antitela. IgM (imunoglobulini M) se pojavljuju nekoliko dana nakon inficiranja i dostižu maksimum nakon 14-21 dana. Oni ukazuju da je životinja prošla primarnu infekciju toksoplazmozom ili je došlo do pogoršanja hronične infekcije.
IgG (imunoglobulini G) se formiraju kao sekundarni odgovor imunog sistema i otporniji su. To znači:
- ako oba imunoglobulina nedostaju, životinja je zdrava i nije nosilac;
- ako postoji samo IgM, zaraza se dogodila nedavno;
- ako postoji IgG, a IgM ne, verovatno je nosilac ili hronični tok, lečenje nije potrebno;
- ako su oba imunoglobulina pozitivna, može se sumnjati na pogoršanje hroničnog procesa koji zahteva terapiju.
Ako je rezultat sumnjiv, primenjuje se PCR istraživanje. Ono određuje prisustvo DNK toksoplazme u biološkom materijalu psa. U teško dijagnostikabilnim slučajevima uzima se biopsija (istraživanje ćelija ili tkiva) iz pluća, bronha i limfnih čvorova.
Pošto su različite metode efikasne u različitim fazama, mogu se javiti lažno-negativni rezultati. Preporučljivo je sprovesti analize u više laboratorija. Ovo može biti otežano u manjim gradovima ili kod jedne klinike, ali je dijagnoza neophodna za odabir lečenja.
Specifična terapija toksoplazmoze ne postoji. Slobodno cirkulišuće toksoplazme u krvi se uništavaju lekovima, dok oblici koji žive unutar ćelija su praktično nedostupni za terapiju. Lečenje je u stvari usmereno na prebacivanje akutnog toka bolesti u hronični.
Veterinarski lekari uglavnom koriste sledeće grupe lekova:
- protprotozoalni lekovi, koji uništavaju aktivne oblike patogena u krvi;
- imunomodulatori, koji zarobljavaju preostale toksoplazme u kapsule i stimulišu imuni sistem životinje;
- antibiotici, u slučaju prisustva sekundarne bakteriijske infekcije;
- simptomatska terapija koja uključuje lekove koji podržavaju funkciju jetre, bubrega, srca i drugih pogođenih organa;
- da bi se sprečila dehidratacija pri dijareji i povraćanju, preporučuje se postavljanje sistema za obnovu vodeno-elektrolitskog balansa u organizmu psa.
Obično dolazy ublažavanje stanja psa i smanjenje simptoma već drugog dana. Šemu lečenja, koju je propisao veterinarski lekar, nikako se ne sme prekidati, čak i ako se životinji čini bolje.
Takođe, veterinarski stručnjaci preporučuju dijetoterapiju tokom lečenja. Ako u kući postoje druge životinje i trudne žene, poželjno je ograničiti kontakte sa bolesnim ljubimcem tokom terapije i sprovesti temeljno čišćenje sa dezinfekcionim sredstvima. Psima je takođe potreban mir i odmor.
U neaktivnoj fazi toksoplazmoza nije opasna za ljubimca i okolinu, ali životinici koja je prebolela treba godišnje da prolazi preglede kako bi se eliminisale moguće recidivi.
U većini slučajeva životinja se oporavlja. Međutim, kod starijih ljubimaca imunitet je oslabljen, a takođe mogu nastati komplikacije tokom trudnoće. Stoga ne treba zaboraviti na prevenciju toksoplazmoze.
Prevencija
Specifičnih preventivnih mera u vidu vakcine protiv toksoplazmoze nema. Nespesifične preventivne mere obično uključuju održavanje higijene, hranjenje ljubimca uravnoteženom ishranom, jačanje imuniteta psa. Sve to u potpunosti ne garantuje odsustvo zaraze, ali znatno smanjuje rizik od teškog toka bolesti.
Veterinarski lekari preporučuju sledeće preventivne mere:
- Odeću i obuću držati u ormaru. Nepregrivenim štenadima po mogućstvu ne dozvoljavati izlazak u hodnik.
- Hranu psa sa sirovim mesom i ribom se mora obavezno isključiti. Čak i zamrzavanje u zamrzivaču neće eliminisati sve parazite, stoga rizik od zaraze ostaje.
- Staništa ljubimca, kao i igračke, ležalice, posude za vodu i hranu, moraju se obavezno tretirati. Mekane životinje se mogu oprati.
- Psi moraju oprati šape nakon šetnje, posebno između prstiju.
- Ako vlasnik daje psu povrće i voće, one se takođe moraju temeljno oprati.
- Tokom šetnji, psa treba udaljiti od pijenja iz lokvi, njuškanja fekalija drugih životinja, jedenja trave. Tamo mogu biti ciste protozoa.
- Izbegavati kontakt sa uličnim životinjama, posebno mačkama.
- Redovno sprovođenje deratizacije (tretmana prostorija protiv pacova i miševa) u privatnim kućama, jer su neke pasmine sklonije lovu na glodare i mogu se zaraziti od njih.
- Pre parenja, bolje proveriti psa na toksoplazmozu kako biste bili sigurni u dobijanje zdravog potomstva. Laboratorijska dijagnostika je neophodna za oba buduća roditelja.
- Neophodni su i preventivni pregledi i analize za mačke koje žive na istoj teritoriji sa psima.
- Takođe, potrebno je pravovremeno sprovođenje dehelmintizacije i vakcinacije – to povećava imunitet i produžava životni vek životinje.
- Ishrana životinje mora biti uravnotežena i prilagođena njenim individualnim i pasminim karakteristikama.
Treba imati na umu da u zapuštenim slučajevima toksoplazmoza ima teške posledice, posebno za starije i oslabljenje pse. Može izazvati bolesti bubrega, jetre, upalu creva, mozga i drugih organa. Smanjenje verovatnoće zaraze pomažu mere nespesifičke prevencije i pravovremena dijagnoza.
Ako primetite kod ljubimca simptome infekcije, potrebno je hitno obratiti se veterinarskom lekaru. Pravovremeno utvrđena infekcija lakše se leči. Oslabljene i stare životinje preporučuje se da godišnje posete veterinara radi prevencije i obave dijagnostičke analize. Tako ćete biti sigurni u zaštitu od zaraze ovim protozoama.
- Izvori:
-
Johnson, A. (2018). Canine Parasitology. Springer.
-
Smith, B. & Jones, C. (2020). Veterinary Infectious Diseases. Elsevier.
-
Peterson, D. (2015). Companion Animal Health. Wiley-Blackwell.
-
Marković, M. (2017). Infektivne bolesti pasa. Beograd: Veterinarski izdavački centar.
