Šta je lejšmanijaza?
Lejšmanijaza je parazitska bolest koja kod pasa može zahvatiti kožu i unutrašnje organe. U mediteranskom području najčešće je izaziva Leishmania infantum. Važna je i za javno zdravlje jer ovaj parazit može izazvati bolest kod ljudi.
Glavni prenosioci su zaražene ženke sitnih insekata poznatih kao peščane mušice ili papatači, u mediteranskom području iz roda Phlebotomus. To nisu obični komarci. Infekcija ne mora odmah izazvati bolest: neki psi dugo nemaju vidljive simptome, dok kod drugih nastaje ozbiljno oboljenje.
Bolest je prisutna u mediteranskom području, uključujući delove Balkana, kao i u drugim delovima sveta. Rizik zavisi od lokalnog prisustva parazita i njegovih prenosilaca, a ne samo od toga da li je zemlja topla. Veterinaru treba pomenuti poreklo psa i ranija putovanja, čak i ako su bila pre nekoliko godina.
Kako se pas zarazi?
Peščana mušica uzima parazite dok se hrani krvlju zaraženog domaćina, a kasnijim ubodom može ih preneti drugom psu. Psi su važan rezervoar Leishmania infantum. Uobičajeni kontakt sa psom, poput maženja ili zajedničkog boravka, nije tipičan put prenosa na čoveka.
Ubod prenosioca je glavni, ali nije jedini mogući put zaraze. Prenos je moguć i putem zaražene krvi, sa majke na potomstvo i pri parenju. Zato zaraženi psi ne treba da budu davaoci krvi, a odluke o njihovom razmnožavanju zahtevaju savet veterinara.
Kada je rizik veći?
Tokom boravka ili putovanja u područjima u kojima su prisutni parazit i njegovi prenosioci.
Kod pasa koji potiču iz takvih područja, čak i kada izgledaju zdravo.
Pri boravku napolju u sumrak i noću, kada su mnoge vrste peščanih mušica najaktivnije.
Ako pas nema odgovarajuću zaštitu koja odbija peščane mušice. Nisu svi preparati protiv buva i krpelja delotvorni protiv ovih insekata.
Kako se bolest razvija?
U prenosiocu parazit postoji u obliku promastigota, sa bičem koji mu omogućava kretanje. U organizmu psa prelazi u oblik amastigota i razmnožava se unutar ćelija, naročito makrofaga. To su ćelije imunog sistema koje inače učestvuju u uklanjanju mikroorganizama.
Od zaraze do pojave simptoma mogu proći meseci ili godine. Tok zavisi od imunskog odgovora psa i drugih faktora. Odsustvo simptoma ne znači da infekcije nema, niti da pas ima trajnu zaštitu od bolesti.
Koliko je lejšmanijaza opasna?
Lejšmanijaza može biti životno ugrožavajuća, naročito kada ošteti bubrege. Pravovremeno lečenje kod mnogih pasa poboljšava stanje i omogućava dugotrajnu kontrolu bolesti, ali ne garantuje potpuno uklanjanje parazita iz organizma.
Bolest se može ponovo aktivirati i posle poboljšanja. Prognoza zavisi od težine oboljenja, funkcije bubrega, drugih zdravstvenih problema i odgovora na terapiju, pa su dugoročne kontrole važne.
Simptomi lejšmanijaze kod pasa
Može oboleti pas bilo koje rase i starosti. Promene na koži mogu biti najupadljivije, ali bolest može istovremeno zahvatiti i druge organe. Mesto uboda često se uopšte ne primeti.
Mršavljenje, slabiji apetit, umor i smanjena aktivnost.
Perutanje, gubitak dlake, ranice ili čvorići na koži, naročito na glavi, ušima i oko očiju.
Prekomeran rast ili promene izgleda kandži.
Uvećani limfni čvorovi.
Crvenilo, bol ili druge promene na očima.
Krvarenje iz nosa, blede sluzokože ili povremeno povišena temperatura.
Pojačana žeđ i mokrenje, povraćanje ili drugi znaci koji mogu pratiti oštećenje bubrega.
Nijedan od ovih znakova sam po sebi ne potvrđuje lejšmanijazu. Zakažite pregled ako su promene uporne, posebno ako je pas boravio u rizičnom području. Obilno ili uporno krvarenje, kolaps, izrazita slabost, otežano disanje, veoma blede desni, ponavljano povraćanje ili vrlo malo mokrenja zahtevaju hitnu veterinarsku procenu. Bolno oko ili naglo pogoršanje vida takođe zahtevaju brz pregled.
Dijagnostika i slična oboljenja
Kožne promene mogu ličiti na demodikozu, gljivične infekcije ili druge dermatitise. Mršavljenje, anemija i slabost mogu pratiti brojne infekcije i bolesti unutrašnjih organa. Zato dijagnozu nije moguće postaviti samo na osnovu izgleda psa ili fotografije.
Veterinar uzima podatke o poreklu psa, putovanjima, zaštiti od insekata i trajanju tegoba. Postoje dijagnostičke preporuke, ali izbor testova zavisi od simptoma i okolnosti. Često je potrebno kombinovati više nalaza.
Serološki testovi otkrivaju antitela na parazita, dok PCR otkriva njegov genetski materijal. To su različite metode. Po potrebi se parazit traži mikroskopskim pregledom odgovarajućih uzoraka tkiva. Pozitivan test na infekciju ne znači automatski da su sve tegobe izazvane lejšmanijazom, a negativan rezultat jednog testa ne isključuje je u svim okolnostima.
Krvna slika, biohemijske analize i pregled urina, uključujući procenu gubitka proteina mokraćom, pomažu da se odredi težina bolesti. Posebno je važno proceniti funkciju bubrega pre izbora terapije.
Lečenje lejšmanijaze
Lečenje određuje veterinar prema stadijumu bolesti i stanju organa. Obično je dugotrajno i može obuhvatiti kombinaciju lekova protiv lejšmanija, uz terapiju komplikacija. Među lekovima koji se koriste su alopurinol, miltefosin i meglumin-antimonat, ali izbor, kombinacija i dostupnost razlikuju se prema zemlji i zdravstvenom stanju psa.
Ne započinjite, ne prekidajte i ne menjajte terapiju samostalno. Lekovi i njihove kombinacije mogu imati neželjena dejstva i zahtevaju veterinarsko praćenje.
Cilj je smanjenje tegoba i aktivnosti infekcije, uz očuvanje funkcije organa. Čak i kada pas izgleda zdravo, paraziti mogu ostati u organizmu i bolest se može vratiti.
Tokom primene alopurinola može biti potrebna ishrana sa niskim sadržajem purina, jer ovaj lek povećava rizik od nastanka kristala i kamenaca ksantina u mokraćnim putevima. Ako postoji i bolest bubrega, veterinar treba da uskladi plan ishrane sa oba problema.
Kako se prati odgovor na terapiju?
Poboljšanje apetita, aktivnosti i kožnih promena jeste ohrabrujuće, ali nije dovoljno za procenu uspeha. Veterinar prati i telesnu masu, krvne nalaze, funkciju bubrega i urin. Kontrole antitela i drugi testovi koriste se kada su potrebni.
Antitela mogu ostati povišena i posle kliničkog poboljšanja. Pozitivan PCR pokazuje prisustvo genetskog materijala parazita, ali sam ne određuje težinu bolesti niti uspeh lečenja. Raspored kontrola određuje se individualno; praćenje je često doživotno, a ne ograničeno na godinu dana.
Nega bolesnog psa
Obezbedite mirno mesto za odmor, svežu vodu i ishranu koju je preporučio veterinar. Aktivnost prilagodite snazi psa: kod izražene slabosti primerenije su kratke, mirne šetnje nego naporan trening.
Beležite promene apetita, žeđi, mokrenja, telesne mase i kože. Nove simptome prijavite veterinaru, a preparate za „jačanje imuniteta” nemojte dodavati bez njegovog saveta. Nastavite zaštitu od peščanih mušica i tokom lečenja, jer zaraženi pas može ostati izvor parazita za prenosioca.
Moguće komplikacije
Jedna od najvažnijih komplikacija je oštećenje bubrega, koje može napredovati do bubrežne insuficijencije. Mogu se javiti i anemija, poremećaji krvarenja, upala očiju i sekundarne infekcije oštećene kože.
Oštećenje bubrega ne mora u početku dati očigledne simptome. Zbog toga su analize krvi i urina važne čak i kada se koža oporavlja i pas deluje bolje.
Prevencija i putovanja sa psom
Osnovna zaštita je smanjenje kontakta sa peščanim mušicama. Pre putovanja razgovarajte sa veterinarom o riziku na odredištu i izaberite preparat namenjen psima koji ima dokazano repelentno dejstvo protiv ovih prenosilaca. Proverite koliko unapred treba da se primeni i koliko dugo deluje; ne čekajte dolazak na odredište.
Zaštitu koristite redovno, prema uputstvu i savetu veterinara. Sezona aktivnosti prenosilaca razlikuje se među područjima i ne može se svuda svesti na iste mesece.
U rizičnim područjima ograničite boravak psa napolju od sumraka do svitanja. Fina zaštitna mreža može pomoći jer su ovi insekti veoma sitni.
Ne koristite repelente namenjene ljudima na psu. Neki preparati za pse, naročito oni sa permetrinom, veoma su otrovni za mačke; u domaćinstvu sa mačkama izbor i primenu uskladite sa veterinarom.
U nekim zemljama dostupna je vakcinacija protiv lejšmanijaze. Ona može smanjiti rizik od razvoja bolesti, ali ne pruža potpunu zaštitu i ne zamenjuje repelente. Veterinar procenjuje da li je pogodna za konkretnog psa.
Posle boravka u rizičnom području ili udomljavanja psa iz njega pitajte veterinara da li je potrebno testiranje i kada ga obaviti. Rano negativan nalaz ne isključuje kasnije otkrivanje infekcije.
