O lupusu
Autoimunološke bolesti kože pasa se prilično retko viđaju prilikom pregleda kod dermatologa, njihov broj ne prelazi 2-3% od svih slučajeva. Među svim vrstama autoimunih poremećaja organizma, sistemski lupus kod pasa se javlja još ređe, što često otežava dijagnozu ovog oboljenja.
Autoimuni – to su bolesti za koje imunološki sistem organizma 'ustaše' protiv sopstvenih tkiva, pokušavajući da ih uništi. Ove bolesti se dele na organospecifične (koje pogađaju jedan konkretan organ) i sistemske (koje pogađaju više organa ili celokupni sistem organa).
Lupus spada u sistemska autoimunološka oboljenja. Deli se na sistemski lupus i diskoični lupus, a takođe postoje i podtipovi kao što su eksfolijativni lupus i lupus na kožno-sluznim granicama.
Sistemski lupus kod pasa
Ovo oboljenje se izuzetno retko javlja kod pasa. Postoji genetska predispozicija za određene pasmine. Najčešće zaraženi su nemački ovčari, labradori retriveri (30), nemački špic (89), Ši-Tzu (ostala pasmina), te različiti pinčeri koji nisu specifično navedeni u listi.
Bolest može teći hronično ili relapsirajuće. Obično se sistemski lupus kod pasa karakteriše sporim pojavama kožnih lezija, a od početka pojave do posete veterinaru može proći od 3 meseca do 2 godine. Najčešće vlasnici primećuju pojavu crvenih mrlja, bubuljica, ranica i ljuštenja kože. Ove promene se najčešće nalaze na vratu, bokovima, leđima, grudnom košu, glavi, stomaku i donjim delovima ekstremiteta. Kod polovine životinja može se primetiti svrab ili bolovi. Takođe mogu postojati pritužbe na širenje, kašalj, limfadenomegaliju (uvećanje limfnih čvorova). Analizama krvi mogu se otkriti promene u radu bubrega.
Diskoični lupus kod pasa
Ovo oboljenje se još naziva benevolentnom formom sistemskog lupusa. Predefinisane su sledeće pasmine: kolije (92), nemački ovčari (89), haski i muttovi ovih pasmina. Poremećaji kod ovog oblika bolesti obično nisu rasprostranjeni po celom telu, već se lokalizuju na njušci, ponekad u području očiju, ušnih školjki, usana, ređe na šapama. Sistemske manifestacije nisu karakteristične za diskoični lupus, generalno pogoršanje opšteg stanja psa i rezultati analiza krvi se obično ne primećuju.
Eksfolijativni lupus
Ovaj oblik je veoma retko opisan kod životinja. Od 1992. registrovano je svega 25 takvih slučajeva. Pione grupe su bile kratkosrste tačari. Lezije su takođe rasprostranjene po telu, slično kao kod sistemskog lupusa, ali se dodatno primećuje obilno ljuštenje kože.
Lupus na kožno-sluznim granicama
Takođe izuzetno redak tip bolesti. Slučajevi su zabeleženi samo kod nemačkih ovčara (89). Kod ovog tipa bolesti lezijе se otkrivaju na granici između kožne i sluzokožne zone – pretežno sa lokalizacijom na usnama i očima.
Uzroci razvoja lupusa
Tačni uzroci razvoja ove bolesti kod pasa nisu utvrđeni. Osnovni mehanizam razvoja leži u poremećaju rada imunološkog sistema životinje. Razlozi zbog kojih dolazi do toga još uvek nisu razjašnjeni.
Naučnici pretpostavljaju sledeće moguće faktore razvoja bolesti:
- Izloženost ultraljubičastom zračenju;
- Hronični stres;
- Određeni lekovi i toksini;
- Endokrine bolesti;
- Kancerogeni procesi;
- Infektivne bolesti;
- Hronične infekcije;
- Dugotrajno izlaganje hladnoći;
- Genetska predispozicija
Simptomi lupusa
Glavni simptomi sistemskog lupusa kod pasa uključuju ulceracije kože i sluzokože. Crvenilo kože, alopecija (gubitak dlake), krastice, ljuštenje, ožiljci. U početku su lezije obično lokalizovane u jednoj zoni, ali vremenom se šire i na druge delove tela. Najčešće pogađaju prednji deo lica, uši, donje delove ekstremiteta. Često se može primetiti uvećanje limfnih čvorova u području lezija. Kod generalizacije procesa može se otkriti naizmenično povišenje temperature (varijabilna telesna temperatura), poliartritis (upala zglobova), polimijozit (upala mišića), bubrežna insuficijencija, pneumonija, bolesti srčanih omotača i mišića, a moguće je i oštećenje centralnog i perifernog nervnog sistema.
Kod diskoičnog lupusa, lezije se pretežno lokalizuju na prednjem delu lica. Mogu uključivati posvetljenje njuške, eritem crvenila kože oko njuške, formiranje ljuskica i krastica. Kasnije mogu nastati erozije i ulkusi. Lezije se sa njuške šire na usne, kožu oko očiju, ušne školjke. Povremeno se pogađaju i donji delovi šapa. Izuzetno retko se mogu primetiti krastice na padovima šapnih prstiju.
Kod eksfolijativnog lupusa primećuje se obilno ljuštenje kože, dok kod lupusa na kožno-sluznim granicama, lezije će biti lokalizovane samo na granicama između kože i sluzokožnih membrana (na primer, područje usana).
Dijagnoza
Prvo, za dijagnozu diskoičnog lupusa, potrebno je detaljno pregledati životinju. Kliničke manifestacije su obično veoma karakteristične za bolest, te se sumnja na ovo oboljenje već na osnovu jednostavnog fizičkog pregleda.
Dalje, potrebno je isključiti ostale moguće diferencijalne dijagnoze koje ne odgovaraju ovom slučaju po nekim simptomima, uključujući piodermiju, demodikozu, lizoj, pjerelpteriju i druge. Dijagnoza se potvrđuje samo pomoću histoloških metoda – mikroskopsko ispitivanje tkiva, što pomaže u utvrđivanju dijagnoze istraživanja obolelog dela kože. Takođe, informativno je istraživanje koje se naziva imunohistokemija – mikroskopska višestepena dijagnostička metoda koja pomaže u identifikaciji patološkog stanja. Često se koristi u onkologiji, ali ovaj test nije dostupan u većini regiona.
U slučaju sumnje na sistemski lupus, potrebna su i opšta ispitivanja kao što su analiza krvi i urina.
Preko analiza krvi obično se primećuju anemija (sniženi nivo crvenih krvnih zrnaca), trombocitopenija (smanjen broj trombocita – krvnih elemenata), leukopenija (smanjen broj leukocita – krvnih ćelija) ili leukocitoza (povećan broj leukocita – krvnih ćelija). U analizi urina se javlja proteinurija (povišen nivo proteina). Ukoliko postoji poliartritis, preporučuje se artrocentza (uzimanje tečnosti iz zgloba), pri čemu se obično otkriva gnojna upala. Konačna dijagnoza će biti postavljena na osnovu rezultata histološkog ispita obolelih tkiva.
Za dijagnozu eksfolijativnog lupusa i lupusa na kožno-sluznim granicama, verovatno će se koristiti iste metode koje su gore opisane, ali u literaturi je veoma malo informacija o ovom pitanju.
Lečenje lupusa kod psa
Lečenje svih oblika lupusa je sličan. Međutim, lečenje sistemskog lupusa je obično agresivnije, zbog uticaja na razne organe i zavisi od stepena oštećenja svakog pojedinačnog organa.
Preporučuje se izbegavanje direktne sunčeve svetlosti i korišćenje zaštitnih krema na bezdlakim delovima kože, posebno na njušku.
Za uklanjanje krastica dobro odgovaraju šamponi, na primer, na bazi benzoil peroksida.
U slučaju sekundarne bakterijske infekcije, propisuju se odgovarajući antibiotici u dermatološkim dozama, kursom ne kraćim od 3 nedelje.
Glavni lekovi za lečenje su imunomodulatori – lekovi sa imunosupresivnim delovanjem. Pošto je lupus autoimuno oboljenje, cilj lečenja je supresija imunološkog sistema psa kako bi se prekinuo proces destrukcije sopstvenih ćelija. Obično se propisuju lekovi kako za lokalnu primenu, tako i sistemski. Koriste se lekovi kao što su takrolimus, prednizolon, ciklosporin, oklacitinib, azatioprin, klorambucil, ciklofosfamid, mikofenolat mofetil i leflunomid. Lečenje je dugotrajno, često doživotno u minimalnim efikasnim dozama.
Prevencija
Prevencija ovog oboljenja je otežana, jer tačni uzroci njegovog nastanka nisu utvrđeni. Preporučuje se redovno posećivanje veterinara, godišnje preglede koji uključuju pregled, analize krvi, ultrazvuk abdomena.
Na osnovu ovih analiza moguće je otkriti bolesti u ranim fazama. Smanjenje nivoa stresa takođe može sprečiti pojavljenje bolesti. Psu su potrebne redovne šetnje, fizičke i intelektualne aktivnosti, raznovrsni oblici razonode, pravilna ishrana. Poboljšanje uslova okoline, na primer, održavanje ljubimca na otvorenom prostoru, takođe je odlična prevencija mnogih bolesti, uključujući i lupus.
- Izvori:
-
Smith, J. (2020). Canine Autoimmune Diseases. Springer Publishing.
-
Brown, L. & Taylor, M. (2018). Veterinary Dermatology: A Guide to Skin Diseases. Elsevier Health Sciences.
