Simptomi bolesti bubrega
Bubrezi uklanjaju otpadne materije iz krvi, regulišu ravnotežu vode, elektrolita i kiselina i učestvuju u regulaciji krvnog pritiska i stvaranju crvenih krvnih zrnaca. Kada je njihova funkcija narušena, simptomi mogu zahvatiti više sistema organa. Slične tegobe javljaju se i kod drugih bolesti, pa se dijagnoza ne može postaviti samo na osnovu ponašanja psa.
Povećana žeđ i izlučivanje veće količine mokraće.
Smanjen apetit ili odbijanje hrane.
Povraćanje, malaksalost i smanjena aktivnost.
Gubitak telesne mase i mišića.
Neprijatan zadah, a kod uznapredovale bolesti i ranice u ustima.
Kod težeg akutnog oštećenja, znatno smanjeno mokrenje ili potpuni izostanak mokraće.
Izostanak mokrenja, napinjanje bez izlučivanja mokraće, uporno povraćanje, izrazita slabost, kolaps ili grčevi zahtevaju hitan veterinarski pregled. Isto važi za sumnju da je pas progutao antifriz, grožđe, suvo grožđe ili lek koji može oštetiti bubrege, čak i ako još nema simptoma. Ne izazivajte povraćanje i ne dajte lekove na svoju ruku.
Bolest bubrega može dugo napredovati bez upadljivih znakova. To ne znači da je nakon pojave simptoma lečenje beskorisno: pravovremeno otkrivanje uzroka i odgovarajuća terapija mogu znatno uticati na tok bolesti. Povećanu žeđ, mršavljenje ili slabiji apetit ne treba automatski pripisivati starosti.
Kako se postavlja dijagnoza
Veterinar procenjuje trajanje tegoba, unos vode, mokrenje, prethodne bolesti i moguću izloženost lekovima ili otrovima. Posle pregleda obično preporučuje analize krvi i mokraće, merenje krvnog pritiska i, prema nalazu, ultrazvuk ili rendgenski pregled.
Krvna slika može pokazati anemiju, dok biohemijske analize procenjuju ureu, kreatinin, fosfor, elektrolite i druge pokazatelje. SDMA može biti dodatni pokazatelj bubrežne funkcije.
Analiza mokraće obuhvata specifičnu težinu, sediment i procenu prisustva proteina. Po potrebi se rade urinokultura i odnos proteina i kreatinina u mokraći.
Merenje krvnog pritiska pomaže da se otkrije hipertenzija, koja može pratiti bolest bubrega i dodatno oštetiti organe.
Ultrazvuk i rendgen mogu pomoći u proceni izgleda bubrega, otkrivanju kamenaca i prepreka oticanju mokraće. Normalan izgled bubrega ne isključuje poremećaj njihove funkcije.
Nijedan od ovih nalaza sam za sebe ne potvrđuje bubrežnu insuficijenciju. Povišena urea i kreatinin mogu se javiti i zbog dehidracije ili otežanog oticanja mokraće. Rezultati se zato tumače zajedno, a često su potrebne ponovljene analize.
Akutno oštećenje bubrega
Akutno oštećenje bubrega nastaje naglo i može dovesti do zadržavanja otpadnih materija i ozbiljnih poremećaja tečnosti, elektrolita i kiselinsko-bazne ravnoteže. Pas može brzo postati veoma bolestan, ali količina mokraće nije uvek smanjena.
Mogući uzroci uključuju smanjen dotok krvi u bubrege usled šoka, velikog gubitka krvi ili teške dehidracije, trovanje, neželjeno dejstvo određenih lekova i infekcije kao što je leptospiroza. Prepreka oticanju mokraće takođe može dovesti do naglog pogoršanja bubrežne funkcije. Veterinar mora da utvrdi uzrok, jer od njega zavisi izbor terapije.
Teži slučajevi zahtevaju hospitalizaciju. Lečenje može obuhvatiti uklanjanje uzroka, pažljivo prilagođenu intravensku nadoknadu tečnosti, korekciju elektrolita, kontrolu mučnine i nutritivnu podršku. Prate se telesna masa, hidratacija, količina mokraće i laboratorijski nalazi. Infuzija nije sredstvo za nekontrolisano „ispiranje bubrega”: kod psa koji slabo mokri višak tečnosti može biti opasan.
Ako pas ne može da unosi dovoljno hrane, veterinar može predložiti hranjenje putem sonde. Kod životno ugrožavajućih poremećaja, preopterećenja tečnošću ili određenih trovanja može biti potrebna dijaliza, ako je dostupna. Odluka se donosi prema stanju psa, a ne nakon unapred određenog broja dana.
Ishod zavisi od uzroka, stepena oštećenja i odgovora na lečenje. Neki psi se oporave, kod drugih ostaje hronično oštećenje, a teški slučajevi mogu biti smrtonosni. Potpun oporavak se ne može obećati ni uz pravovremenu terapiju.
Hronična bubrežna bolest
Hronična bubrežna bolest podrazumeva dugotrajne strukturne ili funkcionalne promene bubrega. Nije svaka rana faza isto što i otkazivanje bubrega. Uzroci mogu biti urođene promene, prethodno akutno oštećenje, bolesti glomerula, hronične infekcije i druga oboljenja; kod nekih pasa tačan uzrok ostaje nepoznat.
Smanjena sposobnost koncentrisanja mokraće može izazvati pojačano mokrenje i žeđ. Kako bolest napreduje, mogu se javiti nakupljanje otpadnih materija u krvi, poremećaji fosfora i elektrolita, hipertenzija i anemija. Uremija označava kliničke posledice uznapredovalog poremećaja bubrežne funkcije, uključujući mučninu, povraćanje i izrazitu slabost.
Bubrezi na ultrazvuku mogu biti manji i nepravilne građe, ali izgled zavisi od osnovne bolesti. Biopsija je potrebna samo u odabranim slučajevima, kada bi njen rezultat mogao da promeni lečenje; nije obavezna za svaku dijagnozu.
Hronična bubrežna bolest razvrstava se u četiri stadijuma kod stabilnog, odgovarajuće hidriranog pacijenta. Procena se zasniva na pokazateljima bubrežne funkcije, poput kreatinina i SDMA, uz dodatnu procenu proteina u mokraći i krvnog pritiska. Jedan povišen nalaz tokom dehidracije ili akutne bolesti nije dovoljan za pouzdano određivanje stadijuma.
Lečenje i praćenje hronične bolesti
Hronično izgubljena funkcija bubrega uglavnom se ne može obnoviti, ali lečenje nije samo ublažavanje simptoma. Njegovi ciljevi su kontrola komplikacija, očuvanje kvaliteta života i, kada je moguće, usporavanje napredovanja bolesti. Ako se utvrdi uzrok koji može da se leči, terapija se usmerava i na njega.
Ishrana prilagođena stadijumu bolesti i praćenje telesne mase, mišićne mase i apetita.
Lečenje mučnine i povraćanja, uz nutritivnu podršku kada pas ne jede dovoljno.
Kontrola fosfora; ako dijeta nije dovoljna, veterinar može propisati vezivače fosfata koji se daju uz obrok.
Lečenje hipertenzije i proteinurije odgovarajućim lekovima, uz kontrolu bubrežnih pokazatelja i elektrolita.
Korekcija dehidracije, poremećaja elektrolita, acidoze ili anemije prema nalazima i kliničkom stanju.
Lekovi i tečnosti nisu isti za svakog psa. Ne uvodite ljudske lekove protiv bolova, suplemente ili kućne infuzije bez plana veterinara. Uporno povraćanje, odbijanje hrane ili naglo pogoršanje mogu zahtevati bolničko lečenje.
Učestalost kontrola zavisi od stadijuma, stabilnosti stanja i promena terapije. Stabilnom psu mogu odgovarati kontrole na nekoliko meseci, dok su posle uvođenja lekova ili pogoršanja potrebne ranije. Kod kuće beležite apetit, žeđ, mokrenje, povraćanje i promene telesne mase.
Preostali životni vek ne može se pouzdano odrediti samo na osnovu stadijuma ili jedne vrednosti kreatinina. Neki psi uz terapiju dugo imaju dobar kvalitet života, dok kod drugih bolest brzo napreduje. Ni najteži stadijum ne znači unapred određen rok preživljavanja; prognoza se procenjuje pojedinačno.
Ishrana psa sa bubrežnom bolešću
Prilagođena ishrana važan je deo zbrinjavanja hronične bubrežne bolesti. Može pomoći u kontroli uremičnih tegoba i fosfora i doprineti boljem ishodu, ali ne zamenjuje ostalu terapiju. Kod akutnog oštećenja nutritivni plan zavisi od trenutnog stanja i ne mora biti isti kao kod hronične bolesti.
Cilj je da pas dobije dovoljno energije i neophodnih hranljivih materija, bez nepotrebnog opterećenja fosforom i uz količinu kvalitetnih proteina prilagođenu njegovim potrebama. Preterano ograničavanje proteina može doprineti gubitku mišića i pothranjenosti, pa dijetu ne treba samostalno sastavljati samo izbacivanjem mesa.
Veterinarske renalne dijete obično imaju smanjen sadržaj fosfora, prilagođene proteine i veću energetsku gustinu. Izbor hrane zavisi i od drugih bolesti, apetita i laboratorijskih nalaza. Unos natrijuma, kalijuma i dodatnih vitamina ili vlakana treba prilagoditi konkretnom psu, a ne uvoditi po univerzalnom pravilu.
Sveža voda treba da bude stalno dostupna; ne ograničavajte je zbog pojačanog mokrenja. Vlažna hrana ili dodavanje vode obroku mogu pomoći unosu tečnosti ako ih pas prihvata. Ne dodajte slane supe ili druge dodatke bez dogovora sa veterinarom.
Novu hranu uvodite postepeno, kada je mučnina pod kontrolom. Ako pas odbija renalnu hranu ili uopšte ne jede, obratite se veterinaru: gladovanje nije prihvatljiva zamena za odgovarajuću dijetu. Domaći obroci mogu biti opcija samo uz precizan, nutritivno potpun recept stručnjaka za veterinarsku ishranu. Jednostavna kombinacija mesa, krompira i ulja nije sama po sebi uravnotežena bubrežna dijeta.
