Miris ima važnu ulogu u tome kako psi prepoznaju svoje vlasnike. Zahvaljujući razvijenom njuhu, pas može da razlikuje mirise poznatih i nepoznatih ljudi. Istraživanja moždane aktivnosti pomoću magnetne rezonance ukazuju na to da poznati ljudski miris može da aktivira područja povezana sa očekivanjem nagrade. To podržava pretpostavku da za psa taj miris ima pozitivno značenje, ali samo po sebi ne dokazuje da se pas raduje nečijem dolasku. Psi mogu da primete i neke promene telesnog mirisa povezane sa stresom, ali to ne znači da pouzdano prepoznaju svako emocionalno stanje čoveka.
Vid takođe pomaže psima da prepoznaju vlasnika. Pored lica, važni mogu biti oblik tela, držanje i način kretanja. Eksperimenti u kojima je ljudima lice bilo zaklonjeno ukazuju na to da vidljivost lica može da utiče na pažnju psa i razlikovanje poznate od nepoznate osobe. Ipak, takvi nalazi ne znače da se svaki pas oslanja na iste detalje niti da vlasnika prepoznaje samo po licu. U svakodnevnim situacijama izgled se dopunjuje mirisom, glasom i okolnostima u kojima pas susreće osobu.
Sluh je još jedan važan oslonac: psi mogu da razlikuju glas vlasnika od glasova drugih ljudi. Pri tome im mogu pomoći boja glasa, visina tona i ritam govora. Intonacija takođe utiče na njihovu reakciju, naročito kada je povezana sa prethodnim iskustvom — na primer, sa pohvalom, pozivom u šetnju ili poznatim signalom tokom treninga. To ipak nije isto što i potpuno razumevanje reči ili pouzdano čitanje ljudskog raspoloženja. Jasni, dosledni glasovni signali i nagrađivanje željenog ponašanja korisniji su za komunikaciju od pokušaja da se pronađe neka posebna frekvencija glasa.
