Osoba dolazi u restoran sa psom pomagačem, a osoblje odbija ulazak. Razlog može biti nepoznavanje propisa, nesporazum oko uloge psa ili njegovo ponašanje. Prsluk sam po sebi ne rešava spor, ali ni nespretno objašnjenje korisnika nije dokaz da pas nije obučen za pomoć.
Pravila pristupa razlikuju se među državama, a mogu zavisiti i od vrste prostora. U ovom tekstu izraz „pas pomagač“ označava psa obučenog da pomaže osobi sa invaliditetom; u američkom kontekstu često se prevodi i kao „službeni pas“. Pravilo o dva pitanja, opisano u nastavku, odnosi se na Sjedinjene Američke Države i okvir zakona ADA, a nije univerzalno pravilo za restorane širom sveta.
Šta treba proveriti pre rasprave na ulazu
Najpre treba razlikovati pravo pristupa od pravila objekta o kućnim ljubimcima. Pas pomagač može imati zakonsko pravo ulaska tamo gde ljubimci nisu dozvoljeni, ali uslovi za priznavanje tog statusa, potrebna dokumentacija i dopuštena pitanja nisu svuda isti. Za konkretnu zemlju proverite informacije kod nadležnog organa ili organizacije koja se bavi pravima osoba sa invaliditetom.
Oznaka na prsluku ili kartica kupljena na internetu sama po sebi ne utvrđuje pravni status psa. Ipak, ne treba iz toga zaključiti da dokumentacija nigde nije potrebna: lokalni propisi mogu predviđati određene dokaze ili postupak priznavanja. Za putovanje u drugu državu proverite i pravila pristupa i zasebne veterinarske uslove za ulazak psa, uz pomoć veterinara.
Dva pitanja u američkom okviru ADA
U SAD, kada uloga psa nije očigledna, osoblje u okviru pravila ADA može da pita da li je pas potreban zbog invaliditeta i za koji je rad ili zadatak obučen. U tom postupku ne sme da zahteva otkrivanje dijagnoze, potvrdu o obuci ili demonstraciju zadatka. Ako je uloga psa očigledna, na primer kada vodi slepu osobu, ova pitanja nisu potrebna.
Zato odgovor „pruža emocionalnu podršku“ može izazvati nesporazum: ne govori da li pas obavlja naučeni zadatak povezan sa invaliditetom. To nije test rečitosti niti postoje obavezne „magične reči“. Ako je odgovor nejasan, korisno je mirno razjasniti šta pas stvarno radi, uz uvažavanje komunikacionih teškoća osobe.
Važno je opisati stvarni zadatak psa, a ne pronaći formulaciju koja će ljubimcu obezbediti ulazak.
Emocionalna podrška nije isto što i obučen zadatak
Pas može mnogo značiti osobi sa posttraumatskim stresnim poremećajem (PTSP), ali sama dijagnoza ne određuje njegov pravni status. U američkom okviru ADA razlikuju se uteha koju pruža prisustvo životinje i konkretan rad za koji je pas individualno obučen. Pas koji pomaže osobi sa psihijatrijskim invaliditetom može biti pas pomagač jednako kao i pas koji pomaže kod fizičkog invaliditeta.
Primeri zadataka mogu biti naučeno dodirivanje osobe radi prekidanja disocijativne epizode, buđenje iz noćne more, donošenje telefona ili vođenje osobe do izlaza kada joj je potrebna pomoć. Pritisak telom takođe može biti obučen zadatak u odgovarajućem programu pomoći. To nisu garancije da će se simptomi prekinuti niti tehnike koje treba samostalno primenjivati kao zamenu za lečenje.
Odgovor | Šta objašnjava | Šta ostaje nejasno |
|---|---|---|
„Pas je za PTSP.“ | Navodi zdravstveno stanje. | Ne opisuje naučeni zadatak; dijagnozu nije potrebno iznositi u ovom postupku prema ADA. |
„Pruža mi emocionalnu podršku.“ | Opisuje emocionalnu korist. | Ne pokazuje da li postoji posebno obučen zadatak. |
„Pravi mi društvo.“ | Opisuje prisustvo i bliskost. | Samo društvo nije obučeni zadatak u smislu ADA. |
„Obučen je da mi donese telefon kada mi je potrebna pomoć zbog invaliditeta.“ | Opisuje konkretnu naučenu radnju i njenu svrhu. | Opis mora biti istinit; sama rečenica ne daje psu pravni status. |
Kada i obučen pas može biti udaljen
Pravo pristupa ne znači da ponašanje psa nije važno. U američkom okviru ADA može se tražiti udaljavanje psa koji nije pod kontrolom, ako osoba koja ga vodi ne preduzima delotvorne mere da ga obuzda, ili psa koji nije naučen da obavlja nuždu na odgovarajućem mestu. Stvarna pretnja zdravlju ili bezbednosti takođe zahteva konkretnu procenu, a ne pretpostavku zasnovanu na izgledu ili rasi psa.
Uobičajeni strah od pasa ili alergija druge osobe sami po sebi nisu dovoljan razlog za odbijanje psa pomagača prema ADA; potrebno je razmotriti kako omogućiti pristup uključenim osobama. Ako pas opravdano mora da bude udaljen, korisniku treba ponuditi mogućnost da dobije robu ili uslugu bez psa. Za druge zemlje proverite njihove uslove i izuzetke.
Kako se pripremiti za razgovor sa osobljem
Pripremite jednu ili dve kratke, istinite rečenice o zadacima za koje je vaš pas obučen.
Ako vam je govor pod stresom otežan, može pomoći pisana beleška sa opisom zadataka. Ona je pomagalo za komunikaciju, a ne potvrda o statusu psa.
Ako član porodice ili negovatelj pomaže u komunikaciji, dogovorite se unapred šta treba da kaže i koje privatne podatke ne želite da deli.
Ne preuzimajte tuđe primere kao gotove odgovore. Ako niste sigurni kako da opišete rad psa, obratite se programu ili treneru koji je učestvovao u njegovoj obuci.
Šta uraditi ako ulazak ipak bude odbijen
Zatražite konkretan razlog odbijanja i, ako je moguće, razgovor sa odgovornom osobom. Razjasnite da li je problem u ulozi psa, dokumentaciji koju osoblje traži ili određenom ponašanju. Ne morate na licu mesta da dokazujete dijagnozu niti da ulazite u sukob.
Zabeležite datum, mesto, navedeni razlog odbijanja i tok razgovora. Zatim proverite važeća pravila kod nadležnog organa i, ako smatrate da vam je pravo uskraćeno, raspitajte se o postupku pritužbe. Mogu pomoći i organizacija za prava osoba sa invaliditetom ili pravni savetnik. Nespretan odgovor nije razlog da unapred odustanete od zaštite svojih prava.
Jasno objašnjenje zadatka može sprečiti nesporazum, ali ne garantuje pristup i ne prebacuje svu odgovornost na korisnika psa. Osoblje takođe treba da poznaje pravila koja važe u njegovoj zemlji i da ih primenjuje bez nagađanja o nečijem invaliditetu.
