Štene gricka kod kuće, a ujeda kod veterinara: da li je to normalno ili znak za uzbunu?

Kod kuće imate štene od 4 meseca koje gricka, žvaće sve što stigne i povremeno zubićima uhvati ruku, ali se ipak da preusmeriti na igračku i uglavnom deluje kao tipična beba u fazi nicanja zuba. Onda odete na pregled, osoblje ga odvede bez vas, pokuša da ga zadrži i pregleda, a vi se vratite kući sa pričom da je ujedao, da je morao da dobije korpu i da to „nije normalno“. Nije čudo što se vlasnik zbuni. Da li je to samo naporna faza šteneta, ili početak ozbiljnog problema?

Odgovor obično nije ni potpuno bezazlen ni dramatičan. Štene koje je kod kuće samo „ustašce na četiri noge“ može u ambulanti da pređe granicu pod stresom i da zubima pokuša da zaustavi neprijatan dodir. To ne znači automatski da imate agresivnog psa. Ali znači da vredi reagovati odmah, promišljeno i bez čekanja da „samo prođe“.

Štene koje je kod kuće podnošljivo, a kod veterinara ujeda

Uzrast od 4 meseca je baš onaj period kada mnogi vlasnici kažu da im se pas pretvorio u malu ajkulu. Desni su osetljive, mlečni zubi se klimaju, stalni niču, a potreba za žvakanjem skače iz dana u dan. U kućnim uslovima to često izgleda kao dosadno, ali očekivano ponašanje: štene hvata rukave, štipa za prste, pokušava da nosi sve ustima, pa ga vi prekidate, nudite igračku, smirujete situaciju i život ide dalje.

Problem nastaje kada ista ta usta, koja kod kuće deluju „samo napadno“, na pregledu pređu u pravi ujed ili pokušaj ujeda. Vlasniku to deluje kao potpuni preokret: kako je moguće da je pas na treningu pohvaljen kao miran i bistar, a u ambulanti odjednom ne da da ga diraju? Upravo ta razlika između poznatog okruženja i stresne situacije najčešće stvara zabunu.

Važno je i to da vlasnici često kažu: „Ne ujeda bez razloga.“ To je korisna informacija. Ako štene kod kuće ne nasrće nasumično, nego gricka u igri, iz uzbuđenja, pri pokušaju da zadrži predmet koji je zgrabilo ili kada mu se radi nešto neprijatno, već imate trag ka pravom objašnjenju. U pitanju nije ista stvar kao pas koji stalno traži konflikt.

Zašto veterinarski pregled može da izvuče sasvim drugačije ponašanje

Ambulanta je za mnoga štenad savršena oluja neprijatnosti. Novi mirisi, klizav pod, nepoznati ljudi, čvrsto zadržavanje, podizanje, pipanje šapa, ušiju i njuške, injekcija ili pregled bolnih desni. Ako je štene još i odvojeno od vlasnika, taj osećaj gubitka kontrole može da bude još jači. Pas koji kod kuće deluje opušteno u takvom trenutku može vrlo brzo da pređe prag tolerancije.

Nicanje zuba ovde ima veliku ulogu. Štene kome su desni već iritirane može mnogo burnije da reaguje na dodir oko glave i usta nego inače. Dodajte tome zadržavanje tela, pritisak ruku, možda i nespretno rukovanje, i dobijate situaciju u kojoj zubi postaju način da pas kaže: „Prekini.“ To nije isto što i planska, hladna agresija. Češće je odbrambena reakcija pod stresom.

Štene koje ujede na pregledu ne mora biti „zlo“ ili „dominantno“; vrlo često je samo preplašeno, preplavljeno i gurnuto preko svoje granice.

Zato nije neobično da isti pas bude sasvim pristojan kod kuće, a mnogo teži za rukovanje u ambulanti. Kontekst menja sve. Ponašanje na stolu za pregled ne tumači se bez pitanja kako je pas držan, da li je bio odvojen od vlasnika, da li su postojali znaci nelagode pre ujeda i da li je neko pokušao da smanji stres pre nego što je pojačao pritisak.

Obično grickanje šteneta ili ponašanje koje traži pažljiviju procenu?

Većina štenadi gricka. To je razvojno normalno. Istražuju svet ustima, igraju se zubima, testiraju granice i još ne umeju dobro da kontrolišu jačinu ugriza. U tom uzrastu sasvim je često da štene u igri štipne, da hvata ruke dok je uzbuđeno ili da pojača grickanje kad je umorno i prenadraženo.

Ipak, postoje obrasci koje ne treba samo otpisati kao „ma to je rasa“ ili „ma proći će“. Ako pas redovno ukočeno reaguje kada pokušate da mu izvadite predmet iz usta, ako se ukoči, zareži, cimne glavom ili ponavlja snažne ugrize kad ga neko zadrži, to zaslužuje ozbiljniji rad. Isto važi i za škljocanje zubima bez kontakta, naglo eskaliranje ili situacije u kojima pas ne uspeva da se smiri ni kada se pritisak skloni.

Telesni govor je ovde važniji od etiketa i predrasuda. Mnogo više govori pas koji skreće glavu, liže njušku, ukruti telo, povlači šape i pokušava da se izmakne, nego sama činjenica da je ujeo. Ujed bez gledanja šire slike lako vodi pogrešnom zaključku. Isto tako, nije pametno ni potpuno minimizovati problem samo zato što je pas mlad.

Greške koje lako pogoršaju problem

Jedna od najčešćih grešaka je čekanje. Mnogi vlasnici misle da ozbiljniji rad na rukovanju i kontroli ugriza treba ostaviti za kasnije, kada pas „još malo poraste“ ili kada krene formalniji trening poslušnosti. To je propuštena prilika. Upravo između 4. i 6. meseca štene uči ogromnom brzinom šta mu je prijatno, šta nije i kako da se nosi sa frustracijom.

Druga greška je verovanje da će sama poslušnost rešiti strah pri rukovanju. Pas može lepo da sedne, legne i dođe na poziv, a da i dalje paniči kada mu neko pritisne rame, otvori usta ili podigne šapu. Komande su korisne, ali nisu zamena za postepeno navikavanje na dodir i zadržavanje.

Tu je i ono što vlasnici često rade iz šale: gruba igra rukama, navlačenje sa prstima, dozvoljavanje da štene „komunicira ustima“ kad je slatko, pa zabrana kad više nije. Pas iz takve nedoslednosti ne nauči mnogo osim da su nekad ljudske ruke igračka, a nekad nisu. To zbunjuje i usporava razvoj kontrole ugriza.

Još jedna stvar se često previdi: nije svaka ambulanta jednako dobra za osetljivo štene. Ako se pregled radi na silu, bez pokušaja da se pas smiri, uz nepotrebno odvajanje od vlasnika ili uz osoblje koje deluje napeto i unapred očekuje problem, stres se samo podiže. Posle jednog lošeg iskustva neki psi počnu da se brane sve ranije, već na ulazu.

Prednosti

• Početi odmah sa učenjem mirnog rukovanja i kontrole zuba

• Postaviti ista pravila za sve članove domaćinstva

• Birati stručnjake koji umeju da rade sa uplašenim i mladim psima

• Posmatrati telesni govor pre nego što situacija eskalira

Nedostaci

• Čekati mesecima da problem sam prođe

• Osloniti se samo na komande poslušnosti

• Dozvoljavati grickanje ruku u igri pa ga povremeno kažnjavati

• Ignorisati loše iskustvo u ambulanti i vraćati se istom obrascu rukovanja

Šta da počnete da radite odmah kod kuće

Prvi zadatak je jednostavan: zube stalno preusmeravajte na dozvoljene stvari. Štene u ovom uzrastu treba da ima više bezbednih opcija za žvakanje, različitih tekstura i tvrdoće. Mnogima prijaju rashlađene ili blago zamrznute igračke za žvakanje, jer hladnoća umiruje desni. Cilj nije da prestane da žvaće, nego da nauči šta sme.

Kad zubi dotaknu kožu tokom igre, igra se odmah prekida. Bez drame, bez dugih predavanja. Ustanite, sklonite ruke, prekinite kontakt na kratko i nastavite tek kada se štene smiri. Tako uči da zubi gase zabavu. Mnogim psima je to jasnija poruka od stalnog ponavljanja zabrana.

Paralelno s tim, svaki dan vežbajte kratko i mirno rukovanje. Dodirnite šapu, pa nagrada. Pogledajte uvo, pa nagrada. Lagano podignite usnu, kratko dodirnite ogrlicu, pomerite rep, pređite rukom preko tela. Sve traje nekoliko sekundi i prekida se pre nego što štene počne da se otima. Nema poente „dokazivati“ da morate moći sve odjednom. Mnogo je korisnije da pas stekne osećaj da dodir predviđa nešto prijatno.

Vežbajte i razmenu predmeta. Ako štene uzme nešto što ne treba, nemojte automatski posezati rukom u usta. Učite komande poput „pusti“ i „daj“, uz fer zamenu za poslasticu ili bolju igračku. Tako smanjujete verovatnoću da pas razvije naviku da se brani kada mu se nešto oduzima.

• Obezbedite više bezbednih igračaka za žvakanje i rashlađenih opcija za desni.

• Prekinite igru svaki put kada zubi dotaknu kožu.

• Vežbajte svakodnevno kratko dodirivanje šapa, ušiju, njuške i tela uz nagrade.

• Učite razmenu predmeta umesto otimanja iz usta.

• Ne podstičite grubu igru rukama, čak ni „samo ponekad“.

Kako da pripremite bolje veterinarske posete i bezbednije rukovanje

Ako je štene već imalo loš pregled, sledeći odlazak ne treba prepustiti slučaju. Potražite ambulantu koja radi sa što manje stresa i koja razume da je ponašanje mladog psa u velikoj meri posledica načina rukovanja. To ne znači da osoblje mora da toleriše ujed, već da zna kako da smanji verovatnoću da do njega dođe.

Kad god je moguće, ostanite prisutni tokom pregleda. Mnogi psi se osećaju sigurnije uz svog čoveka, a vi možete pomoći poznatim signalima, poslasticama i mirnim držanjem. Naravno, postoje situacije kada to nije izvodljivo, ali za rutinske preglede i vakcinacije često jeste. Ako štene loše podnosi odvajanje, to je važna informacija za veterinara, ne sitnica.

Veliku razliku prave takozvane „srećne posete“: kratki dolasci bez pregleda, samo da štene uđe, dobije poslasticu, stane na vagu i izađe. Nekoliko ovakvih iskustava može promeniti sliku ambulante u glavi psa. Umesto da to bude mesto gde ga nepoznati ljudi sputavaju i bockaju, postaje prostor u kome se dešavaju i neutralne ili prijatne stvari.

Uvođenje korpe za njušku takođe može biti pametan potez, ali kao trening veština, ne kao kazna. Najbolji izbor je korpa koja omogućava da pas diše, dahtanjem rashlađuje telo i uzima poslasticu. Štene prvo uči da samo gurne njušku unutra po nagradu, pa tek postepeno produžavate vreme nošenja. Ako se to radi mirno i unapred, korpa postaje još jedan komad opreme, a ne signal da sledi borba.

Da li je korpa za njušku znak da je štene opasno?

Ne. Kod mnogih pasa to je bezbednosna veština, isto kao navikavanje na transporter ili pregled šapa. Korpa ne rešava uzrok problema, ali može da zaštiti i ljude i psa dok se radi na strahu, rukovanju i boljim iskustvima u ambulanti.

Ako primetite da se reakcije pojačavaju, da se štene sve teže dira i van ambulante, da čuva predmete, ukočeno reaguje na dodir ili da ugrizi postaju češći i jači, ne čekajte. Tada je vreme za rad sa kvalifikovanim trenerom ili bihejvioristom koji ume da proceni da li je u pitanju razvojno grickanje, strah pri rukovanju, čuvanje resursa ili kombinacija više stvari.

Najvažnije je da ne upadnete ni u jednu od dve krajnosti. Nema potrebe da štene od 4 meseca odmah proglasite „agresivnim psom“. Ali nije dobro ni odmahnuti rukom uz misao da su svi problemi s ujedom beznačajni dok ne poraste. Mlado štene koje je kod kuće uglavnom samo napadno, a u ambulanti se brani zubima, najčešće traži rano, smireno i pametno usmeravanje. To je mnogo lakše sada nego kasnije.