Doberman je snažan, aktivan pas koji može biti privržen porodični saputnik. Ipak, pripadnost rasi ne garantuje određeno ponašanje: na njega utiču nasleđe, zdravlje, rana iskustva, uslovi života i način obuke. Ako razmišljate o štenetu ili vas brinu reakcije odraslog psa, važno je razlikovati temperament od straha, bola i drugih mogućih uzroka agresivnog ponašanja.

Temperament dobermana

Rasa je nastala u Nemačkoj krajem 19. veka i dobila je ime po Karlu Fridrihu Luisu Dobermanu, koji je želeo psa za pratnju i zaštitu. Tačan sastav rasa korišćenih u njenom nastanku nije pouzdano dokumentovan, pa spiskove navodnih predaka ne treba predstavljati kao utvrđenu činjenicu.

Dobermani su često energični, pažljivi prema okolini i spremni da uče. Neki su rezervisani prema nepoznatima, dok su drugi otvoreniji. Ni opreznost ni poreklo psa čuvara ne znače da pas treba da napada ljude ili životinje.

Dosledna pravila, obuka zasnovana na nagrađivanju i postepeno upoznavanje sa svetom pomažu psu da razvije sigurnost. Socijalizacija ne znači prisilno druženje sa svima: cilj je da pas može mirno da posmatra različite ljude, životinje i situacije, bez preplavljivanja strahom ili uzbuđenjem.

Dobar odnos sa psom gradi se poverenjem i jasnim pravilima, a ne dokazivanjem dominacije.

Odnos sa decom i drugim životinjama

Doberman može lepo živeti sa decom, ali to nije osobina koja se podrazumeva kod svakog psa. Odrasla osoba treba da nadzire njihove kontakte i spreči grubu igru, grljenje na silu i uznemiravanje psa dok jede, spava ili se povlači. Pas mora imati mirno mesto na koje dete ne dolazi za njim.

Slaganje sa drugim psima, mačkama i manjim životinjama zavisi od pojedinačnog psa, njegovih iskustava i sklonosti ka jurenju. Zajedničko odrastanje može pomoći, ali ne garantuje bezbednost. Upoznavanje treba da bude postepeno i kontrolisano, uz mogućnost fizičkog razdvajanja životinja.

Mogući uzroci agresivnog ponašanja

Režanje, pokazivanje zuba, nasrtanje i ujedanje opisuju ponašanje, ali sami po sebi ne otkrivaju njegov uzrok. Lajanje i povlačenje povoca mogu pratiti strah, frustraciju ili uzbuđenje. Uništavanje predmeta je druga vrsta problema i nije isto što i agresija. Više uzroka može biti prisutno istovremeno.

Bol, bolest ili povreda

Pas koji oseća bol može zarežati ili ujesti pri dodiru, pomeranju ili približavanju. Promene ponašanja mogu pratiti i druga zdravstvena stanja. Iznenadna agresija, naročito kod ranije mirnog psa, razlog je da se što pre javite veterinaru. Ne pritiskajte bolno mesto i ne pokušavajte silom da pregledate psa.

Strah i neprijatna iskustva

Pas koji se oseća ugroženo može pokušati da udalji čoveka ili životinju. Kažnjavanje, prisilno zadržavanje i raniji napadi mogu doprineti takvim reakcijama, ali istorija psa nije uvek poznata. Udomljeni psi nisu nužno traumatizovani niti agresivni; procenjujte ponašanje konkretnog psa, bez pretpostavki o njegovoj prošlosti.

Nedovoljna socijalizacija

Nedostatak bezbednih, prijatnih iskustava sa različitim situacijama može doprineti nesigurnosti. Ipak, ni dobra socijalizacija ne uklanja svaki rizik. Ako pas laje i nasrće na druge pse, ne proveravajte da li „samo želi da se igra” tako što ćete ga pustiti da im priđe.

Frustracija, stres i neodgovarajuća rutina

Nedovoljno kretanja, mentalne aktivnosti ili odmora može otežati psu da se smiri. Previše uzbudljivih aktivnosti takođe može biti problem. Potrebe zavise od uzrasta, zdravlja i kondicije, pa ne postoji jedno obavezno trajanje šetnje za sve dobermane. Korisni su mirno njuškanje, kratke vežbe i predvidiva dnevna rutina.

Grubo postupanje i nejasna pravila

Vikanje, udaranje, trzanje povoca i zastrašivanje mogu povećati strah i rizik od ujeda. Nedosledna pravila mogu stvarati frustraciju, ali rešenje nije stroža kazna. Psu treba pokazati i nagraditi ponašanje koje želite, uz prilagođavanje okruženja tako da ne mora stalno da se suočava sa situacijama koje ne može da podnese.

Nasleđe i razvoj psa

Nasledne osobine mogu uticati na temperament, ali rodovnik nije garancija stabilnog ponašanja ili zdravlja. Ni pas bez dokumentacije nije zbog toga nužno agresivan. Pri izboru šteneta važni su uslovi odrastanja, ponašanje roditelja kada je moguće upoznati ih i odgovoran odnos odgajivača prema zdravlju i temperamentu.

Tokom sazrevanja mogu se menjati odnosi prema drugim psima i reakcije na okolinu. Polni hormoni mogu doprineti pojedinim ponašanjima, ali nisu objašnjenje za svaku agresivnu reakciju. Kastracija nije pouzdan način lečenja agresije niti zamena za procenu uzroka; o njenim koristima, rizicima i vremenu zahvata razgovarajte sa veterinarom.

Čuvanje hrane, predmeta ili prostora

Neki psi reaguju kada im neko prilazi dok jedu, imaju igračku ili odmaraju. Drugi burno reaguju na posetioce ili prolaznike. Takvo ponašanje ne treba automatski tumačiti kao poželjnu zaštitu vlasnika. Ne otimajte predmete i ne izazivajte psa da biste proverili njegovu reakciju; sprečite rizične situacije i potražite stručnu pomoć.

Zaštita štenaca

Ženka sa štencima može biti osetljivija na približavanje ljudi i drugih životinja. Obezbedite joj miran prostor, ograničite posete i držite decu i druge ljubimce dalje od legla. Ne forsirajte kontakt, ali nastavite neophodno praćenje zdravlja majke i štenaca prema savetu veterinara.

Nagla ili izrazita promena ponašanja posle porođaja, naročito uz bol, drhtanje, malaksalost ili odbijanje dojenja, zahteva brz razgovor sa veterinarom. Ne pretpostavljajte da je svaka takva reakcija samo majčinski instinkt.

Šta uraditi kada pas reaguje agresivno

Prvo sprečite povredu. Mirno povećajte udaljenost od onoga što izaziva reakciju i odvojite psa od dece, posetilaca i drugih životinja pomoću vrata ili druge bezbedne prepreke. Ne hvatajte uznemirenog psa za ogrlicu, ne saterujte ga u ugao i ne razdvajajte pse rukama. Režanje je upozorenje koje treba shvatiti ozbiljno, a ne kažnjavati.

Zakažite veterinarski pregled, posebno ako je ponašanje novo ili se pogoršava. Zabeležite šta se dogodilo neposredno pre reakcije, kome je bila usmerena i da li postoje promene apetita, sna, kretanja ili osetljivosti na dodir. Snimak može pomoći samo ako nastane bezbedno; ne izazivajte incident radi snimanja.

Ako pas ima napade, otežano diše, kolabira ili pokazuje nagle neurološke promene, potrebna je hitna veterinarska procena. Promena ponašanja uz obilno slinjenje, otežano gutanje ili nestabilan hod, naročito nakon mogućeg kontakta sa zaraženom životinjom, zahteva hitan telefonski kontakt sa veterinarom zbog mogućnosti besnila ili drugog ozbiljnog stanja. Odsustvo slinjenja ne isključuje besnilo. Ne dodirujte pljuvačku i ne pokušavajte sami da uhvatite psa; držite ljude i životinje podalje i pratite uputstva nadležne službe.

Ako je neko ujeden ili je pljuvačka životinje za koju se sumnja na besnilo dospela na ranu ili sluzokožu, mesto izloženosti odmah isperite sapunom i obilnom vodom i hitno potražite medicinsku pomoć.

Plan rada umesto kažnjavanja

Veterinar može proceniti zdravstvene uzroke i po potrebi preporučiti stručnjaka za ponašanje pasa. Birajte osobu koja ima iskustva sa agresivnim ponašanjem i koristi metode zasnovane na nagrađivanju, bez zastrašivanja. Lekovi mogu biti deo veterinarskog plana, ali se ne daju na svoju ruku.

  • Izbegavajte vikanje, fizičko kažnjavanje i uskraćivanje hrane ili vode.

  • Radite na udaljenosti na kojoj pas još može mirno da posmatra situaciju i reaguje na poznate signale.

  • Nagrađujte mirne reakcije i postepeno napredujte, bez prisilnog približavanja onome čega se pas plaši.

  • Ako postoji rizik od ujeda, uz stručnu pomoć postepeno navikavajte psa na odgovarajuću korpastu brnjicu koja omogućava da dahće i uzima nagrade. Brnjica nije zamena za bezbednu udaljenost i nadzor.

Osnovna obuka i prijatna iskustva mogu početi čim štene dođe u dom, uz aktivnosti prilagođene uzrastu i veterinarski savet o zaštiti od zaraznih bolesti. Odrasli psi takođe mogu učiti, ali brzina napretka i mogućnosti bezbednog upravljanja zavise od uzroka i težine problema. Niko ne može unapred garantovati da će rizik od ujeda potpuno nestati.

Aktivnost prilagođena konkretnom psu

Šetnje, traženje hrane njuhom, kratki treninzi i dovoljno sna mogu pomoći svakodnevnoj stabilnosti. Više vežbanja nije samo po sebi rešenje za agresiju. Trčanje uz vlasnika ili kanikros uvodite postepeno, tek kada uzrast, zdravlje i kondicija psa to dozvoljavaju, uz savet veterinara.