Lajanje je normalan deo pseće komunikacije. Cilj nije da pas nikada ne laje, već da razumete šta ga podstiče i pomognete mu kada je lajanje učestalo, uznemirujuće ili povezano s nelagodnošću. Nagla promena u ponašanju može biti razlog za veterinarski pregled.

Zašto psi laju?

Psi lajanjem komuniciraju s ljudima i drugim životinjama. Mogu upozoravati na nešto, tražiti pažnju, pozivati na igru ili izražavati strah i uzbuđenje. Ne postoji jedno značenje lajanja koje važi u svakoj situaciji.

Pored lajanja, psi cvile, zavijaju, reže i ispuštaju druge zvuke. Visina, trajanje i glasnoća mogu pomoći u tumačenju, ali nisu dovoljne za pouzdan zaključak. Posmatrajte celo telo psa i okolnosti: šta se dogodilo neposredno pre lajanja, kome je ono upućeno i šta ga smiruje. Mahanje repom samo po sebi ne znači da je pas srećan ili spreman za kontakt.

Bol ili nelagodnost

Iznenadan jauk, cviljenje ili lajanje pri dodiru ili pokretu mogu ukazivati na bol, ali se uzrok ne može utvrditi samo po zvuku. Obratite pažnju i na šepanje, ukočenost, skrivanje, gubitak apetita ili izbegavanje dodira.

Ako pas bolno reaguje na blag dodir, zakažite pregled i nemojte iznova pritiskati bolno mesto da biste proverili reakciju. Pas koji trpi bol može ugristi iako inače nije sklon tome. Ne dajte ljudske lekove protiv bolova bez uputstva veterinara. Otežano disanje, kolaps, teška povreda ili nagao jak bol zahtevaju hitnu veterinarsku pomoć.

Potreba ili traženje pažnje

Pas može lajati jer treba da izađe, nema vode, želi društvo ili očekuje obrok. Najpre proverite da li je neka osnovna potreba nezadovoljena. Ako su potrebe zadovoljene, a pas je naučio da lajanjem dobija poslasticu ili igru, takvo ponašanje može postajati sve češće.

Učite psa prihvatljivom načinu da traži pažnju, na primer da sedne ili donese igračku, i nagradite ga dok je miran. Obezbedite predvidljiv raspored obroka, izlazaka i druženja. Poslastice uračunajte u dnevnu količinu hrane; nemojte ignorisati lajanje ako postoji mogućnost bola, straha ili hitne potrebe za izlaskom.

Dosada i nedovoljna aktivnost

Nedostatak kretanja, istraživanja i kontakta može doprineti lajanju. Potrebe se razlikuju prema uzrastu, zdravlju i pojedinačnom psu. Šetnje s njuškanjem, kratke vežbe uz nagrade, bezbedne igračke za traženje hrane i zajednička igra mogu pomoći.

Donošenje lopte ili povoca i spuštanje prednjeg dela tela uz podignut zadnji deo mogu biti poziv na aktivnost. Ipak, nije svako lajanje zahtev za još vežbe: psu su potrebni i odmor i mirno mesto za spavanje.

Strah, anksioznost i ostajanje nasamo

Nepoznati ljudi, drugi psi, buka ili neprijatna iskustva mogu izazvati lajanje. Pas može biti ukočen, povlačiti se, skrivati rep ili pokušavati da otera ono što ga plaši. Ne pokazuju svi psi iste znake, a strah i preteće ponašanje mogu se javiti zajedno.

Povećajte udaljenost od onoga što psa plaši i ne prisiljavajte ga na kontakt. Ako laje ili zavija prvenstveno kada ostane sam, uz hodanje tamo-amo, dahtanje, slinjenje ili pokušaje izlaska, moguća je uznemirenost zbog odvajanja. Snimak ponašanja može pomoći veterinaru u proceni. Takvom psu nije dovoljno samo ostaviti igračku ili čekati da se „isplače“; potreban je postepen, individualno prilagođen plan.

Upozoravanje i reakcija na prolaznike

Zvuci iz hodnika, zvono i prolaznici pored prozora ili ograde česti su okidači. Pas može upozoravati ukućane, biti uzbuđen ili pokušavati da udalji osobu. To što vi ne vidite opasnost ne znači da pas nema razlog za reakciju.

Ograničite pogled na prometan prolaz ili premestite mesto za odmor dalje od vrata. U mirnim uslovima naučite psa da na znak ode na prostirku i tamo dobije nagradu. Zatim vežbajte uz blage, kontrolisane okidače, pre nego što pas postane previše uznemiren da bi mogao da uči.

Radost i uzbuđenje

Neki psi laju tokom pozdravljanja, igre ili pripreme za šetnju. Opušteni pokreti i dobrovoljno približavanje mogu ukazivati na prijatno uzbuđenje, ali ni položaj ušiju ni visina laveža nisu pouzdani pokazatelji sami za sebe.

Ako pas od uzbuđenja teško uspeva da se smiri, smanjite intenzitet igre ili pozdravljanja i nagrađujte mirnije ponašanje.

Iznenađenje

Nagao zvuk, neočekivan pokret ili iznenadno pojavljivanje osobe mogu izazvati jedan ili nekoliko laveža. Dajte psu prostora da proceni situaciju i smiri se, umesto da ga grdite zbog spontane reakcije.

Ako se pas odnedavno lako trza ili ne primećuje da mu neko prilazi, razgovarajte s veterinarom. Promene sluha, vida ili zdravstvenog stanja mogu uticati na njegove reakcije.

Promene kod starijih pasa

Novo ili pojačano noćno lajanje kod starijeg psa može biti povezano s bolom, slabljenjem čula, potrebom za mokrenjem, anksioznošću ili kognitivnim promenama. Dezorijentacija i promenjen ritam spavanja mogu pratiti sindrom kognitivne disfunkcije, ali se dijagnoza ne postavlja samo na osnovu lajanja.

Veterinarski pregled je važan kako bi se procenili mogući uzroci i izabrao odgovarajući pristup. Sedativi nisu univerzalno rešenje i ne treba ih davati na svoju ruku. Kod kuće mogu pomoći predvidljiva rutina, neklizajuće podloge, lako dostupan ležaj i blago noćno osvetljenje ako se pas slabije snalazi u mraku.

Kako smanjiti prekomerno lajanje?

Nekoliko dana beležite kada pas laje, koliko dugo, šta tome prethodi i šta se zatim događa. Ako je lajanje novo, neobjašnjivo ili praćeno drugim promenama, prvo se obratite veterinaru. Za uporan strah, teškoće pri odvajanju ili rizik od ugriza potražite i stručnjaka za ponašanje pasa koji radi metodama zasnovanim na nagrađivanju.

  • Prilagodite okolinu: smanjite nepotrebno izlaganje okidačima i omogućite psu mirno mesto za povlačenje.

  • Zadovoljite potrebe za kretanjem, njuškanjem, društvom i odmorom, u skladu sa zdravljem i uzrastom psa.

  • Nagrađujte poželjnu alternativu: okretanje ka vama, odlazak na prostirku ili mirno posmatranje. Vežbajte kratko, najpre bez ometanja.

  • Kod straha radite na udaljenosti na kojoj je pas još opušten. Ako se ukoči, intenzivno laje ili pokušava da pobegne, prekinite vežbu i povećajte udaljenost.

  • Izbegavajte vikanje, fizičko kažnjavanje i ogrlice koje zadaju bol ili zastrašuju psa. One ne rešavaju uzrok i mogu pojačati strah ili druge probleme.

Napredak zavisi od uzroka, trajanja problema i individualnih potreba psa. Dosledan plan i realna očekivanja korisniji su od pokušaja da se svako lajanje odmah zaustavi.

Da li neke rase više laju?

Nasledne osobine i prvobitna namena rase mogu uticati na sklonost ka oglašavanju. Kod nekih goniča, terijera i ovčarskih pasa glasanje je imalo ulogu u radu. Bigl, pojedini terijeri i špicevi često se opisuju kao glasniji, ali to nije pravilo za svakog pripadnika rase.

Okruženje, iskustva, zdravlje i naučeno ponašanje takođe imaju veliki uticaj. Ni mali ni veliki pas nije unapred „bučan“ samo zbog veličine ili rase.

Postoje li tihe rase?

Neki hrtovi, poput grejhaunda i salukija, često se opisuju kao manje skloni lajanju. Ipak, ne postoji rasa za koju se može garantovati da će biti tiha. Pri izboru psa važnije je upoznati konkretnu jedinku i njene potrebe nego osloniti se samo na spiskove „najtiših“ rasa.

Basenji je poznat po tome što retko proizvodi tipično ponavljano lajanje, ali nije nem: može ispuštati zvuke nalik jodlovanju, cvileti, režati i glasno se oglašavati. Manja sklonost lajanju ne znači da pas ima manje potrebe za aktivnošću, društvom ili učenjem.