Pas koji je doživeo izrazito zastrašujuća ili bolna iskustva može da reaguje na određene zvuke, pokrete, ljude ili predmete kao na znak opasnosti, čak i kada je na bezbednom mestu. Mogući znaci uključuju preterano trzanje na buku, ukočeno telo, povlačenje, izbegavanje šetnje i teško opuštanje. Ovakvo ponašanje nije dokaz traume: može biti povezano i sa bolom, bolešću, nedovoljnom socijalizacijom ili stresom zbog promene okruženja. Nije svaki spaseni pas traumatizovan, a fizičke povrede ne moraju biti prisutne. Prilagođavanju pomažu mirno mesto za odmor, predvidiva rutina i kontakt bez prisile. Postepeno povezivanje onoga što izaziva strah sa nečim prijatnim, poput poslastica, treba sprovoditi na udaljenosti i intenzitetu pri kojima pas ostaje opušten, bez forsiranja susreta. Kod izraženih ili dugotrajnih teškoća potreban je veterinarski pregled i, po potrebi, pomoć stručnjaka za ponašanje pasa. Napredak može biti postepen i neujednačen.