Neke rase imaju sklonost da laju manje od drugih, ali ne postoji pas za kog se može garantovati da će biti tih. Na oglašavanje utiču temperament, uzrast, zdravlje, okruženje i prethodna iskustva, a ne samo vaspitanje. Lajanje je normalan način komunikacije: važno je razumeti njegov uzrok, a ne pokušavati da se svako oglašavanje spreči.
Šta očekivati od ovih deset rasa
Ovo nije rang-lista najtiših pasa. Među navedenim rasama ima onih koje se često opisuju kao manje sklone lajanju, ali i onih čija je reputacija tihog psa nepouzdana.
Avganistanski hrt — Često je uzdržan i nije naročito sklon lajanju. Ipak, može se oglašavati kada je uzbuđen, uznemiren ili ostavljen sam. Samostalan je u radu, pa obuka traži strpljenje i nagrađivanje poželjnog ponašanja. Duga dlaka zahteva redovnu, temeljnu negu.
Akita inu — Često se opisuje kao relativno tih pas, ali može lajati na nepoznate ljude, zvuke ili druge podsticaje. Lajanje ne znači nužno da postoji stvarna opasnost. Ovoj snažnoj i samostalnoj rasi potrebni su pažljiva socijalizacija i dosledna obuka bez grubosti.
Basenji — Poznat je po tome što se uglavnom ne oglašava uobičajenim lavežom. To ne znači da je nem: može da proizvodi zvuke nalik jodlovanju, cvili, zavija i reži. Aktivan je i samostalan, pa mu trebaju svakodnevno kretanje, mentalne aktivnosti i bezbedan prostor.
Čau-čau — Može biti uzdržan i manje sklon čestom lajanju, ali se može oglašavati kao odgovor na dešavanja u okolini. Njegova samostalnost i rezervisanost prema nepoznatima zahtevaju pažljivu socijalizaciju. Nije dobar izbor samo zato što se očekuje da će biti tih.
Koli — Nije pouzdan izbor za nekoga kome je tišina presudna. Ovi ovčarski psi mogu biti veoma glasni, naročito kada su uzbuđeni, reaguju na kretanje ili nemaju dovoljno aktivnosti. Odnos prema deci zavisi od konkretnog psa, socijalizacije i načina na koji se deca ponašaju prema njemu.
Grejhund — Mnogi odrasli grejhundi mirni su u kući i ne laju često, ali postoje individualne razlike. Potrebne su im redovne šetnje i prilike za bezbedno kretanje. Kratka dlaka olakšava negu, ali mirno ponašanje u domu ne znači da pas nema potrebe za aktivnošću i druženjem.
Njufaundlend — Često je smiren i nije sklon neprekidnom lajanju, ali njegov lavež može biti veoma snažan. Velika veličina, obilna dlaka i potrebe za negom važni su pri izboru. Život u stanu nije automatski isključen ako su uslovi odgovarajući. Nijedan pas nije potpuno lišen mogućnosti agresivnog reagovanja, a kontakt s malom decom uvek treba nadzirati.
Senbernar — Često se opisuje kao miran pas, ali može lajati da upozori na nešto ili kada je uznemiren. Zbog njegove veličine važno je rano učiti hodanje na opuštenom povocu i mirno pozdravljanje ljudi. Potrebni su mu kontakt s porodicom, odgovarajuće kretanje i zaštita od pregrevanja.
Šiba inu — Neki psi ove rase ne laju često, ali mogu biti veoma glasni kada su uzbuđeni, frustrirani ili uplašeni, uključujući karakteristično prodorno oglašavanje. Samostalnost ne znači da im nisu potrebni pažnja, socijalizacija i strpljiva obuka.
Vipet — Često je tih i miran u domu kada su mu potrebe zadovoljene. Ipak, može lajati tokom igre ili zbog uznemirenosti. Potrebni su mu svakodnevno kretanje, društvo i postepeno navikavanje na ostajanje bez ljudi; nije svakom vipetu lako da ostane sam.
Kako izabrati psa ako vam je tišina važna
Umesto da birate samo prema rasi, raspitajte se kako se konkretan pas ponaša u domu: da li reaguje na zvono, prolaznike i druge pse, kako podnosi samoću i koliko brzo se smiruje. Kod odraslog psa s poznatom istorijom lakše je proceniti ove navike nego kod šteneta. Ni ponašanje u prihvatilištu ili pri jednoj poseti ne mora pokazati kako će se pas ponašati u novom domu.
Neki terijeri i goniči mogu biti izrazito glasni, a kod goniča je često i zavijanje. To nije razlog da se čitave grupe pasa unapred odbace, već da se njihove osobine i potrebe usklade s uslovima u kojima će živeti.
Kada lajanje postane problem
Ako pas često laje, obratite pažnju na povod: dosadu, strah, spoljašnje podsticaje ili teškoće pri ostajanju samom. Pomažu prilagođene šetnje, aktivnosti njuškanja, mirno mesto za odmor i nagrađivanje smirenog ponašanja. Ne vičite na psa i ne koristite sredstva koja izazivaju bol ili strah.
Naglu promenu oglašavanja, naročito uz bol, promuklost ili druge promene ponašanja, treba razmotriti s veterinarom. Ako pas teško diše, potreban je hitan veterinarski pregled. Za uporno lajanje povezano sa strahom ili samoćom potražite stručnu pomoć veterinara i stručnjaka za ponašanje pasa koji radi metodama zasnovanim na nagrađivanju.
