Navike vlasnika koje mogu da otežaju šetnju sa psom

Pas koji vuče ka prolaznicima, laje na druge pse ili deluje kao da je stalno „na ivici“ nije nužno neposlušan. Na takvo ponašanje mogu da utiču strah, frustracija, prethodna iskustva, bol i druge zdravstvene tegobe, ali i svakodnevne navike vlasnika. One nisu jedini uzrok, mada mogu da pojačaju problem. Korisno je zato primetiti šta psu otežava šetnju i šta mu pomaže da se oseća sigurnije.

Kada se neprijatno ponašanje opravdava umesto da se razume

Jedna od čestih grešaka jeste navika da se neprijatno ponašanje umanjuje ili proglašava bezazlenim. To se dešava i kod malih pasa: režanje, oštro lajanje, grickanje za nogavice ili nasrtanje nekome mogu delovati smešno zato što je pas sitan. Ipak, takvo ponašanje može ukazivati na nelagodnost, strah ili preveliku uzbuđenost. Umesto podsmevanja ili kažnjavanja, treba prepoznati okolnosti u kojima se javlja i sprečiti da pas stalno dolazi u situaciju koju teško podnosi.

U kući se lako učvrste i navike koje vlasniku ne odgovaraju. Ako pas upornim guranjem šapom redovno dobije pažnju ili prosjačenjem dobije zalogaj, verovatnije je da će to ponavljati. To samo po sebi ne znači da će biti nasrtljiv prema drugim psima. Ako želite drugačije ponašanje, dosledno nagrađujte prihvatljivu alternativu, na primer mirno čekanje, i proverite da li su zadovoljene njegove potrebe za kretanjem, odmorom i kontaktom.

Režanje i ukočenost nisu poziv na kaznu, već upozorenje da psu treba više prostora i pažljiva procena situacije.

Upozorenja mogu biti ukočeno telo, uporno fiksiranje pogledom, pokušaji udaljavanja ili režanje kada se psu priđe ili mu se nešto uzima. Nemojte ga pritiskati niti mu silom oduzimati predmet; udaljite se i sprečite rizičan kontakt, naročito sa decom. Signali ponekad budu vrlo kratki ili neprimetni. Ako se ponašanje pojavi naglo, pojačava se ili je došlo do pokušaja ugriza, potreban je veterinarski pregled i pomoć stručnjaka za ponašanje koji radi bez zastrašivanja i fizičkog kažnjavanja.

Grubo povlačenje, udaranje ili zastrašivanje mogu trenutno da prekinu ponašanje, ali ne rešavaju njegov uzrok i mogu da pojačaju strah i odbrambene reakcije. Kažnjavanje režanja može da potisne upozorenje, a da nelagodnost ostane. Bezbedniji pristup je povećati razmak, sprečiti ponavljanje rizičnih situacija i postepeno učiti psa prihvatljivom ponašanju uz nagrađivanje.

Mit o socijalizaciji: više pozdrava ne znači bolji pas

Mnogi vlasnici veruju da će štene biti dobro socijalizovano ako upozna što više pasa i ljudi. Međutim, stalno prilaženje svakome kod nekih pasa stvara očekivanje kontakta u svakoj situaciji. Kada kontakt izostane, mogu da se jave cviljenje, skakanje, vučenje i lajanje. Slične reakcije mogu biti posledica straha, pa se samo na osnovu lajanja ili nasrtanja ne može zaključiti da pas „samo želi da se igra“.

Socijalizacija nije isto što i stalno druženje. Ona uključuje postepena, prijatna iskustva sa ljudima, psima, zvucima i različitim okruženjima, bez prisile. Važan cilj je da pas može da vidi prolaznika, bicikl ili drugog psa bez potrebe da im priđe. Mirno posmatranje sa dovoljne udaljenosti jednako je vredno kao pažljivo odabran kontakt. Štene ne treba izlagati preplavljujućim susretima, a izbor bezbednih mesta uskladite sa veterinarom i njegovim vakcinalnim statusom.

Susreti na povocu zahtevaju posebnu pažnju jer je psima ograničeno udaljavanje. Ako pas očekuje pozdrav svaki put kada vidi drugog psa, zadržavanje može da izazove frustraciju. Korisne alternative su posmatranje sa distance, prolazak bez kontakta i paralelna šetnja: dva psa idu u istom smeru, sa dovoljno razmaka da oba ostanu opuštena. Direktan kontakt nije obavezan završetak takve šetnje.

Takav pristup možda deluje manje zabavno od spontanog „ajde da se igraju“, ali psu daje mogućnost da upoznaje okolinu bez pritiska. Nije mu potrebno poznanstvo sa svakim psom koji naiđe; važnija su prijatna iskustva i mogućnost da se udalji kada mu je dosta.

Veštine za šetnju grade se pre zahtevnih susreta

Hodanje na opuštenom povocu, okretanje sa vlasnikom i kratko usmeravanje pažnje korisne su veštine, ali nedovršena obuka nije objašnjenje za svaku burnu reakciju. Učite ih najpre u mirnom okruženju, u kratkim vežbama uz nagradu, pa tek onda postepeno uvodite ometanja. Šetnja treba da ostavi prostor i za njuškanje i istraživanje, a ne samo za hod uz nogu.

Vlasnici ponekad tumače nasrtanje kao druželjubivost: „on samo hoće da se javi“. Možda i hoće, ali brz, direktan prilaz može biti neprijatan drugom psu. Umesto prilaska po svaku cenu, napravite razmak na kome vaš pas može da posmatra bez ukočenosti i vučenja. Nagradite spontani pogled ka vama ili mirno udaljavanje.

Tu se pojavljuje još jedna svakodnevna greška: vlasnik šeta telefon, a ne psa. Ako ne gledate okolinu, kasno primećujete psa bez povoca, dete koje trči, uski prolaz ili sopstvenog psa koji se već ukrutio. Pravovremeni prelazak na drugu stranu ulice ili promena pravca često su korisniji od pokušaja smirivanja kada je pas već previše uznemiren.

Šta pomaže

• Učiti okretanje ka vlasniku i promenu pravca najpre bez zahtevnih ometanja

• Vežbati prolazak pored pasa i ljudi bez kontakta, na dovoljnoj udaljenosti

• Nagrađivati opušten povodac i mirno ponašanje pre nego što se pas previše uzbudi

Šta otežava šetnju

• Redovno dopuštati da pas vučenjem stigne do željenog kontakta

• Kasno primećivati problem zato što je pažnja na telefonu

• Pustiti psa da nasrće uz objašnjenje da je prijateljski nastrojen

U trenutku kada pas već laje, baca se na povodac ili ne može da preusmeri pažnju, nije vreme za insistiranje na sedenju uz nogu. Mirno se udaljite koliko je bezbedno moguće, bez trzanja povoca, i omogućite mu da se oporavi. Ako ne može da prati poznat signal ili odbija hranu koju inače voli, to može biti znak da je situacija preteška; povećajte razmak umesto zahteva.

Rizične situacije među psima koje se prečesto potcenjuju

Nisu svi problemi posledica loše namere. Mnogi nastaju zato što ljudi pogrešno procene okruženje. Pas pušten bez povoca koji trči do nepoznatih pasa tipičan je primer. Čak i ako je druželjubiv, njegov prilaz može da uplaši ili ugrozi psa koji ne želi kontakt. Poštujte pravila prostora i držite psa na povocu gde je to obavezno ili gde ne možete pouzdano da sprečite neželjeno prilaženje.

Parkovi i dnevni boravci za pse nisu automatski loša mesta, ali nisu ni univerzalno rešenje za socijalizaciju. Ako pas stalno pokušava da se skloni, biva juren bez predaha ili ulazi u sukobe, prekinite boravak umesto da čekate da se „navikne“. Nekim psima odgovara grupno druženje, dok drugi bolje podnose mirne šetnje ili kontakt sa jednim poznatim psom. Važni su ponašanje psa, nadzor i mogućnost odmora.

Procena da je pas „prijateljski“ nije dovoljna za bezbedan susret. Druželjubiv pas može da prilazi prebrzo ili pregrubo. Potrebni su saglasnost oba vlasnika i pažljivo posmatranje oba psa. Ako jedan izbegava kontakt, ukrućuje se, sklanja glavu, povlači se ili ostaje nepomičan i napet, prekinite približavanje. Odsustvo lajanja ne znači nužno da je opušten.

Dobar susret među psima nije onaj koji se desio po svaku cenu, već onaj u kome oba psa mogu da priđu ili da se udalje.

Često je bolje početi zajedničkom šetnjom u istom smeru, sa dovoljno razmaka, nego odmah dopustiti direktan kontakt njuška u njušku. Približavanje ima smisla samo dok oba psa ostaju opuštena. Ako jedan pokazuje nelagodnost, povećajte razmak ili završite susret.

I malim psima trebaju veštine, ali i zaštita

Mali psi često trpe dve krajnosti. U jednoj se njihove potrebe za učenjem i istraživanjem zanemaruju jer ih je lako nositi. U drugoj se od vlasnika traži da ih nikada ne podignu, kao da razlika u veličini nije važna. Ni jedno ni drugo nije dobar opšti savet.

Podizanje ili pružanje utehe ne znači da psa učite da je strah opravdan: strah nije isto što i ponašanje koje se nagrađuje. Ipak, neki psi ne vole podizanje, a naglo hvatanje može dodatno da ih uznemiri. Ako je bezbedno, prvo povećajte razmak i omogućite psu da se udalji. Podizanje može biti jedna od mera zaštite, ali ne zamenjuje postepeno navikavanje i učenje na bezbednoj udaljenosti.

Oprez vlasnika malih pasa ima osnovu: velika razlika u veličini povećava rizik od povrede, čak i tokom igre. Ako nepoznat veliki pas prilazi bez kontrole, potražite razmak ili prepreku i tražite od vlasnika da ga pozove. Podizanje malog psa može biti razumno ako se time bezbedno izbegava kontakt, ali pas koji skače ka naručju može ugroziti i čoveka; odluka zavisi od konkretne situacije.

Nema ničeg lošeg u tome da mali pas nosi jaknicu, izgleda sređeno ili živi udobno. To nije prepreka učenju hodanja na povocu, čekanja i mirnog prolaska pored drugih pasa. Važno je da mu se, uz negu i zaštitu, omoguće izbor, njuškanje, odmor i obuka prilagođena njegovim sposobnostima.

Pažljiv vlasnik može mnogo da pomogne

Psi primećuju pokrete, držanje i promene u ponašanju čoveka, a stalno zategnut povodac može da oteža susret. Ipak, nije svaka reakcija psa posledica vlasnikove napetosti. Korisnije od zahteva da „samo budete smireni“ jeste imati plan: birati pregledne rute, držati dovoljno razmaka i okrenuti se pre nego što situacija postane preteška.

To ne traži savršenstvo. Traži doslednost i prilagođavanje konkretnom psu. Manje automatskih susreta, više procene. Manje čekanja da reakcija eskalira, više udaljavanja na prve znake nelagodnosti. Ako su šetnje redovno nebezbedne ili iscrpljujuće, potražite veterinarsku procenu i stručnu pomoć umesto da problem rešavate sve strožim pravilima.

Tri korisna cilja su mirno posmatranje okoline, dobrovoljno usmeravanje pažnje ka vlasniku i mogućnost udaljavanja od onoga što psu smeta. Napredak nije uvek pravolinijski i ne izgleda isto kod svakog psa. Važniji su bezbednije šetnje i manje stresa nego obavezno pozdravljanje ili savršeno hodanje uz nogu.

Šta je najkorisnije da vlasnik promeni već od sledeće šetnje?

Pratite okolinu i govor tela svog psa, preskočite automatske susrete i nagradite mirno ponašanje na dovoljnoj udaljenosti. Ako se pas ukoči, uporno zagleda ili pokušava da se skloni, napravite prostor. Ako već burno reaguje, cilj je bezbedno udaljavanje, a ne vežbanje poslušnosti usred najtežeg trenutka.