Kod najtežih hroničnih slučajeva važno je razlikovati sprečavanje većih povreda od stvarnog olakšanja. Ako pas i uz zaštitnu kragnu, nadzor i terapiju ostaje uznemiren, ne spava i ne može da uživa u uobičajenim aktivnostima, njegov kvalitet života može biti ozbiljno narušen. Sama potreba za kragnom ili dugotrajnim lečenjem, međutim, nije razlog za eutanaziju ako pas uz tu podršku ima udoban i ispunjen život.
Procena sa veterinarom treba da obuhvati san, apetit, odmor, prijatne aktivnosti, učestalost samopovređivanja i vreme provedeno u svrabu, bolu ili strahu. Kratak dnevnik dobrih i loših dana može pomoći da se uoči trend. Važno je proveriti moguće medicinske uzroke, efekat dosadašnjih terapija i prognozu; po potrebi zatražite mišljenje veterinarskog dermatologa ili veterinara koji se bavi problemima ponašanja. Ako pas pravi duboke rane, krvari ili se samopovređivanje ne može bezbedno zaustaviti, potrebna je hitna veterinarska procena.
Ako ni uz odgovarajuće lečenje i podršku nije moguće dovoljno ublažiti patnju, razgovor sa veterinarom o palijativnoj nezi i humanoj eutanaziji je opravdan. Nije nužno isprobati svaku zamislivu terapiju ako su izgledi za korist mali, a njeno sprovođenje bi produžilo ili povećalo patnju. U procenu treba uključiti i mogućnost porodice da bezbedno i dosledno pruža potrebnu negu, ali teškoće domaćinstva same po sebi ne dokazuju da je eutanazija najbolja opcija. Kada nema realnog puta ka podnošljivom životu, ona može biti odgovorna i saosećajna odluka; to se ne može zaključiti samo na osnovu opisa simptoma.
