Sve što treba da znate o mikoplasmozi kod pasa

Uzročnik, kada uđe u organizam, može izazvati akutne respiratorne bolesti, zahvatiti različite organe, na primer, oči, urinogenitalni sistem pa čak i zglobove. Patologiju se svrstava među teško dijagnostikabilne, jer se klinički simptomi mogu ne pojavljivati duže vreme.

Glavno

• Mikoplasmoza — grupa bolesti izazvanih bakterijama klase Mollicutes.
• Mikoplasme su deo bakterijske flore sluzokoža. Razvoj bolesti dolazi u kontekstu opšte slabosti organizma ili smanjenog imuniteta.
• Ljubimac se inficira tokom kontakta sa bolesnom životinjom, asimptomatskim nosiocem ili sa zaraženim predmetima.
• Simptomi mikoplasmoze kod pasa su raznovrsni i zavise od zahvaćenog organa. Često se javljaju iscjedci iz nosa, kašalj i šištanje, apatija i gubitak apetita, gnojni iscjedci iz očiju, povišena temperatura, problemi sa zglobovima.
• Za dijagnostiku se koriste analize krvi, urina, test za određivanje osetljivosti na antibiotike.
• Lečenje mikoplasmoze kod pasa zavisi od oblika infekcije. Ljubimcu može biti prepisan kurs antibiotika, protivupalni lekovi, preparati za kašalj, povraćanje, dijareju itd.
• Prevencija mikoplasmoze svodi se na jačanje imunog sistema ljubimca, isključivanje hroničnih bolesti i minimizaciju stres faktora.
• Inficirani pas nije zarazan za ljude.

Mikoplasmoza kod pasa — šta je to za bolest?

Mikoplasme su jednostavne jednoceljne bakterije koje se smatraju uslovno patogenima. To znači da su normalni stanovnici organizma zdravog ljubimca (uglavnom u mikroflori seksualnih i respiratornih puteva) i ne utiču na njegovo stanje, ali pod povoljnim uslovima za razmnožavanje mikoplasmi kod psa mogu se razviti ozbiljne abnormalnosti. Uočavanje i dijagnostikovanje bolesti nije uvek lako zbog odsustva specifičnih simptoma.

U kontekstu opšte slabosti i niskog imuniteta, mikroorganizmi počinju aktivno da se razmnožavaju i zahvataju različita tkiva i organe. Često uzročnik Mycoplasma ulazi u organizam kao sekundarna infekcija koja se javlja na osnovu već postojećeg infektivnog procesa u organizmu. U kontekstu inficiranja razvija se upala, uglavnom u hroničnom ili podakutnom obliku.

Razvijavanje mikoplasmoze zavisi pre svega od stanja imunog sistema. Ako iz nekog razloga imunitet oslabne, patogen (mikroorganizam koji je izazvao bolest) počinje brzo da se razmnožava i brzo zahvata zdrave ćelije. Uzročnik se širi velikom brzinom, a organizam životinje ne uspeva da se nosi sa njim.

Uzroci mikoplasmoze

Mikoplasmoz obuhvata grupu bolesti koje mogu biti izazvane mikroorganizmima klase Mollicutes. Kod pasa postoji nekoliko tipova patogenih bakterija. Obično su to bakterije Mycoplasma spp — konkretno, kod pasa mikoplasmoze mogu izazvati Mycoplasma cynos i Mycoplasma canis. Prva izaziva respiratorne simptome, druga — urinogenitalne (zatežući urinogenitalni sistem).

Mikoplasme su jednocelijski mikroorganizmi koji su po strukturi slični virusima.

Patogen je prilično jednostavno organizovan i nema ćelijsku membranu. To utiče na njegovu visoku preživljivost, kao i na složenost dijagnostike i terapije. Posebna struktura omogućava mikoplasmama da menjaju oblik, što ih čini otpornim na antibakterijske lekove.

Bez membrane i jedra, uzročnik nastanjuje površinu ćelija domaćina i hrani se njihovim materijama. Produkti njihovog života izazivaju oštećenje tkiva i poremećaj funkcija.

Mikoplasme se nalaze na sluzokožama i mikroflori:

• Respiratorni putevi;
• Polni putevi;
• Digestivni trakt;
• Mlečne žlezde;
• Zglobovi.

Uzročnik zahvata organe u kojima funkcioniše, a simptomi se mogu 'maskirati' pod druge bolesti.

Patogen je prisutan u svim delovima sveta, bez obzira na klimu i okolinu.

Načini i putevi zaraze

Mikoplasma kod pasa može izazvati početak infekcije iznenada, čak i ako je patogen dugo vremena prisutan u prirodnoj flori sluzokožnih membrana. Oštećenje tkiva i bolest se razvijaju usled imunosupresije (smanjenje imuniteta) ili zbog narušavanja barijerne funkcije.

Najčešće oboljevaju mlade jedinke i starije životinje, ali rizik od zaraze postoji za sve pse, posebno za životinje koje imaju hronične bolesti i prateće infekcije.

Bolest se prenosi sa jedne jedinke na drugu. Inficiranje može doći nakon kontakta sa zaraženim predmetom.

Mikoplasme kod pasa se šire na više načina:

• Vazdušno-kapljičnim putem;
• Polnim putem;
• Kontaktno (direktnim kontaktom);
• Intrauterinim (od zaražene majke na plod).

Faktor razvoja mikoplasmoze su loši uslovi držanja, stres, česte ili nedovoljno lečene infektivne bolesti.

Grupa u riziku su trudne suci i mladunci, kao i starije životinje. Visoka je verovatnoća zaraze u mestima sa velikim brojem pasa (azili, uzgajivači).

Opasnost

Mikoplasmoza kod pasa se obično razvija kod imunodeficijencije, potiskivanja prirodnih odbrambenih mehanizama (uključujući upotrebu određenih lekova), malignih bolesti.

Ulaskom u oslabljen organizam, uzročnik može izazvati razvoj sledećih patologija:

• Konjunktivitis — upala spoljašnjeg sloja oka;
• Bolesti respiratornih puteva;
• Pneumonija — upala pluća;
• Artritis — upala zglobova;
• Mastitis — upala mlečne žlezde;
• Cistitis — upala mokraćne bešike;
• Narušavanja rada jetre, bubrega;
• Dermatološki poremećaji.

Najveću opasnost mikoplasmoza predstavlja za trudne pse, jer infektiviranje može dovesti do pobačaja, rađanja bolesnih štenaca.

Mikroorganizmi proizvode toksine prilikom razmnožavanja, koji narušavaju imunitet. U kontekstu oslabljenja ili narušavanja rada imunog sistema može se pojaviti sekundarna infekcija, što može dovesti do komplikacija i pogoršanja stanja ljubimca.

Simptomi mikoplasmoze kod pasa

Akutna klinička slika mikoplasmoze se retko javlja. Prvi znaci bolesti mogu ostati neopaženi duži vremenski period. Često sumnja na ozbiljno oboljenje se pojavljuje ako je organizam znatno iscrpljen.

Simptomi bolesti su različiti — zavise od toga koji je organ ili sistem organizma zahvaćen. Na karakteristične manifestacije utiče i prisustvo pratećih bolesti.

Simptomi mikoplasmoze kod pasa u zavisnosti od fokusa bolesti:

• Ako se kod ljubimca razvija infekcija oka, primećuju se gnojni iscjedci, crvenilo sluzokože, retko upala rožnjače (prednji deo oka).
• Ako su zahvaćeni gornji respiratorni putevi, prisutni su iscjedci iz nosa i kijanje.
• Kod pneumonije se primećuje povišena temperatura tela, bučno i učestalo disanje.
• U slučaju razvoja infekcije mokraćnih puteva, u urinu se mogu pojaviti tragovi krvi. Mokrenje je otežano, učestalo, bolno.
• Kod artritisa zahvata se zglobno tkivo, što može dovesti do deformacija i narušavanja funkcija zgloba. Bolest se karakteriše bolnim osećanjima na mestu zahvatanja, oticanjem zglobova i povišenom temperaturom tela.

Mikoplasmoza može postati sekundarna patologija u kontekstu drugih infekcija kod psa, na primer, adenovirus (virus koji izaziva zapušenost nosa, temperaturu itd.), paragrijpan (akutna respiratorna infekcija koja zahvata respiratorne puteve. Najčešći simptomi u ovom slučaju mogu biti kašalj, kijanje i obilni iscjedci iz nosa).

Neki znaci koji mogu ukazivati na pogoršanje stanja psa i koji bi trebali biti razlog za posetu veterinaru:

• Groznica;
• Fosfenergilija (senzitivnost na svetlo);
• Gnojenje ili crvenilo očiju;
• Iscjedci iz nosa;
• Otežano i bolno mokrenje;
• Odbijanje hrane, apatija i letargija koja ne prolazi duže vreme;
• Bol prilikom hodanja ili šahutanje;
• Česta povraćanja, dijareja ili zatvor;
• Osipi na koži i ljuštenje.

Mikoplasmoza ne izaziva specifične simptome, ali navedeni znaci treba da budu razlog za posetu veterinarskoj klinici.

Na koje patologije mikoplasmoza liči?

Razumeti tačnu bolest ljubimca kada je zaražen, može biti teško, jer bolest se manifestuje simptomima povezanim sa patologijom zahvaćenog organa. Klinička slika podseća na čitav niz poremećaja, a za postavljanje tačne dijagnoze potrebne su specifične analize.

Patologije koje karakterišu kašalj, kijanje, iscjedci iz nosa i očiju (zavisno od uključenog infektivnog agenta). Kod psa se primećuje groznica, odbijanje hrane, letargija, bolnost.

Metode dijagnostike

Dijagnostika je otežana zbog odsustva jasne kliničke slike. Pri prvim sumnjama na infekciju, psu se propisuju laboratorijske analize. Glavna metoda dijagnostike je PCR test — analiza krvi koja omogućava otkrivanje uzročnika infekcija. Pored toga, stručnjak može sprovesti bakterijski uzgoj, biohemijsku analizu krvi i urina za procenu reakcije bakterija na antibiotike — što će pomoći pri daljem odabiru efikasne terapije.

Brisevi iz nosa, usta i očiju prilikom dijagnostikovanja mikoplasmoze sami po sebi nisu informativni. Rezultati testova se moraju posmatrati u celini, jer se prisustvo bakterija često primećuje i kod zdravih pasa. Stoga otkrivanje uzročnika ne znači da je ljubimcu potrebno specifično lečenje. U svakom konkretnom slučaju, veterinarski stručnjak vrši pregled pacijenta i bira šemu lečenja na osnovu opšteg stanja zdravlja i starosti.

Lečenje mikoplasmoze kod pasa

U slučaju potvrde dijagnoze, veterinarski lekar bira efikasnu terapiju. Važno je napomenuti da antibiotička terapija nije uvek potrebna nakon otkrivanja uzročnika — odluku o propisivanju lekova stručnjak donosi na osnovu kompletne kliničke slike.

Ako se pored iscjedaka iz nosa i letargije dodaje kašalj i teško disanje, veterinarski lekar obično prepisuje antibiotike. Na primer, to mogu biti preparati iz grupe tetraciklina — antibiotici širokog spektra delovanja – lincozamidi, makrolidi — međutim, preciznije se biraju nakon procene reakcije bakterija na konkretne antibiotike.

Za lečenje mikoplasmoze psima se može propisati i kurs protivupalnih lekova — na primer, na bazi prednizolona. U svakom slučaju se bira simptomatsko lečenje — za smanjenje izraženosti znakova bolesti i poboljšanje kvaliteta života. Za održavanje crevne mikroflore propisuju se prebiotici — supstance koje pozitivno utiču na rad creva ili posebna dijeta za pravilno funkcionisanje gastrointestinalnog trakta.

Svako lečenje mora biti propisano od strane veterinarskog stručnjaka, jer mnogi preparati mogu biti kontraindikovani za određene životinje.

Znaci uspešnog lečenja

Uzročnik mikoplasmoze, zbog svoje strukture, delimično je zaštićen od antimikrobnih preparata. Ovaj faktor komplikuje proces lečenja i može izazvati prelazak bolesti u hronični oblik.

Nakon propisivanja terapijskog kursa, važno je pratiti reakciju organizma. Ako simptomi bolesti bledi, ljubimac se oseća bolje, postaje aktivniji, vraća mu se normalan apetit, disanje postaje 'čisto', nestaju curenje iz nosa i očiju, lečenje se može smatrati uspešnim. Ako infekcija nije iskorenjena, potrebno je posetiti kliniku za ponovni pregled i promeniti šemu terapije.

Nakon 3-6 nedelja od završenog kursa propisuju se ponovno PCR istraživanje. Na osnovu njegovih rezultata može se proceniti efikasnost lečenja.

Mikoplasmoza kod štenaca

Prilikom planiranja parenja potencijalnih roditelja, važno je proveriti prisustvo uzročnika mikoplasmoze. Međutim, ova mera se ne uvek sprovodi, a trudna osoba može da se inficira i tokom perioda nošenja potomstva. U tom slučaju, prirodni porođaj je obično kontraindikovan, i veterinarski lekari pripremaju se za carski rez kako bi povećali šanse za spašavanje i majke i potomstva.

Nakon rođenja, potomstvo se istražuje na prisustvo mikoplasme.

Zaraza štenaca mikoplasmozom može se desiti intrauterinim putem. Infekcija je posebno opasna za novorođenčad i mlade jedinke, jer može izazvati razvoj pneumonije.

Ako majka preboli bolest, potomstvo se prebacuje na veštačku ishranu.

Lečenje štenaca može se razlikovati od odraslih pasa, jer su nekim lekovima, posebno antibiotici iz grupe tetraciklina, kontraindikovani.

Da li je potreban posebna zaštita?

U periodu oporavka, ljubimcima je potrebna posebna njega. Važno je zaštititi psa od povetarca, vlage i hladnoće: ne šetati nakon vodnih aktivnosti, u hladno ili kišno vreme izlaziti na kratke šetnje, premestiti ležaljku iz blizine prozora na toplije mesto.

Takođe, treba obratiti pažnju na ishranu — ako je kod psa zahvaćen gastrointestinalni trakt ili je stanje prilično ozbiljno, veterinarski stručnjak može preporučiti lekovitu dijetu koja se razlikuje od lako svarljivih sastojaka i supstanci koje poboljšavaju varenje.

Preporučuje se posvetiti posebnu pažnju lečenju pratećih bolesti (virusne infekcije i druge patologije) i izvršavati sve prepisane preporuke veterinarskog stručnjaka.

Da li je mikoplasmoza opasna za čoveka?

Mikoplasme su vrsta-specifične — to znači da određena vrsta mikoplasme predstavlja pretnju za životinje određenog tipa. Rizik od zaraze čoveka od psa ne postoji.

Inficirane jedinke i nosioci uzročnika, koji nemaju kliničke manifestacije, mogu biti izvor zaraze samo za druge pse. Bolest se ne prenosi sa ljubimca na vlasnika. Čovek se može zaraziti samo od drugog čoveka.

Međutim, za pse nosiocima štetnih mikoplasmi mogu biti i druge životinje (mačke, glodari), za koje one nisu opasne i ne izazivaju simptome.

Prevencija mikoplasmoze

Potpuna prevencija i eliminacija rizika od zaraze psa nije moguća. Imunoprevencija (vakcinacija) protiv ove infektivne bolesti trenutno nije razvijena. Istovremeno, pas svakodnevno dolazi u kontakt sa spoljnim svetom i drugim ljubimcima, što ne dozvoljava eliminaciju rizika od zaraze.

Da biste zaštitili svog ljubimca od ove bolesti, treba razmisliti o minimiziranju stres faktora i brinuti se o jačanju njegovog zdravlja. Uzročnik je opasan prvenstveno za oslabele životinje, stoga jačanje imuniteta i dobri uslovi držanja omogućavaju kontrolu stanja psa.

Osnovne mere za očuvanje zdravlja:

• Anthelmintičke tretmane.
• Pravovremena vakcinacija protiv opasnih infekcija.
• Preventivne posete veterinarskoj klinici najmanje jednom godišnje.

Odgovori na često postavljena pitanja

Kako lečiti mikoplasmozu kod pasa?

Ova infektivna bolest se leči sveobuhvatno. Terapija može uključivati uzimanje antibiotika (nakon procene reakcije bakterija na preparate), protivupalnih i simptomatskih sredstava. Svaki lek mora biti propisan od strane veterinara nakon pregleda ljubimca. Važno je napomenuti da su nekim lekovima, na primer tetraciklini, kontraindikovani kod štenaca s obzirom na mikoplasmozu. Ako se životinja zarazila u periodu trudnoće, lečenje se započinje nakon carskog reza. Pored antibiotske terapije, važno je identifikovati faktor razvoja infekcije i otkloniti osnovni uzrok — obično je to smanjenje imuniteta.