Reaktivnost kod šteneta može se ispoljavati lajanjem, ukočenošću, zalećanjem na povocu ili naglim, preteranim uzbuđenjem pri susretu sa psima, nepoznatim ljudima ili drugim podražajima koji izazivaju reakciju. Pojedinačno lajanje ili uzbuđenje nije dovoljno da se štene smatra reaktivnim: važni su intenzitet reakcije, njeno ponavljanje i teškoća da se štene ponovo smiri. Reaktivnost može postati primetna u različitim fazama razvoja i nije vezana za jedan određeni uzrast.
Na pojavu reaktivnosti mogu uticati temperament, razvoj i iskustva iz okoline. Neprijatni susreti, previše intenzivno izlaganje novim situacijama ili nagomilavanje stresa mogu doprineti burnim reakcijama. Ipak, uzrok se ne može pouzdano zaključiti samo na osnovu ponašanja ili pripadnosti određenoj rasi.
Takvo ponašanje nije samo po sebi dokaz loše brige o psu niti namerne neposlušnosti. Uplašeno štene može pokušavati da poveća udaljenost od onoga što mu deluje preteće, dok frustrirano ili veoma uzbuđeno štene može želeti da priđe. Reaktivnost nije isto što i agresija, iako se mogu javiti zajedno. Grube korekcije, fizičko prisiljavanje i izlaganje koje štene ne može da podnese mogu pojačati strah i pogoršati reakcije.
Osnova rada je održavanje udaljenosti na kojoj štene još može da prati okolinu bez burne reakcije, postepeno izlaganje i nagrađivanje mirnog ponašanja. Cilj nije prisilna druželjubivost, već veći osećaj sigurnosti i lakše smirivanje. Ako su reakcije nagle, snažne ili ugrožavaju bezbednost, potreban je pregled veterinara i, po potrebi, pomoć stručnjaka za ponašanje pasa koji radi bez zastrašivanja i fizičkog kažnjavanja.
