Pas bez povoca u parku, vlasnik se smeje: šta da uradite kad pristojna molba ne pomaže

Dovoljno je nekoliko minuta da običan odlazak u park postane situacija u kojoj se pitate da li treba da pokupite dete i odete. Malo dete trči, pas bez povoca juri sve što se pomeri, vi nekoliko puta tražite od vlasnika da ga veže, a on to odbija i ponaša se kao da preterujete. Na kraju iz prostora koji bi trebalo da bude zajednički odlazi porodica koja je pokušala da postavi sasvim razumnu granicu. To je trenutak koji mnogi prepoznaju: nije se desio ujed, ali osećaj ugroženosti je vrlo stvaran.

U ovakvim situacijama ljudi često zapnu između dve loše opcije. Ako ostanu, rizikuju da se pas zaleti ka detetu ili da se sukob sa vlasnikom pojača. Ako odu, imaju utisak da su popustili bahatosti. Zato je korisno znati šta je ovde stvarni problem, koje greške vlasnici pasa najčešće prave i kako da reagujete tako da prvo sačuvate bezbednost, a tek onda raspravljate o principima.

Kada pas bez povoca preuzme zajednički park

Scena je vrlo prepoznatljiva: roditelj je sa malim detetom u javnom parku, a u prostoru gde bi psi po pravilima trebalo da budu na povocu nalazi se pas koji slobodno trči i naleće na sve što privlači pažnju. Takav pas možda ne deluje zlonamerno. Možda je razigran, uzbuđen, brz i radoznao. Ali za roditelja koji prati dete od dve ili tri godine to nije važna razlika. Dete ne može da proceni nameru psa, niti može da se skloni dovoljno brzo.

Dodatni problem nastaje kada vlasnik odbija i najosnovniju saradnju. Jedno je da pas nakratko izmakne kontroli pa ga vlasnik odmah pozove i stavi na povodac. Sasvim drugo je kada osoba više puta čuje molbu, vidi da nekome smeta i ipak odluči da ignoriše pravila i tuđe granice. Tada više ne govorimo samo o neposlušnom psu, već o neodgovornom ponašanju čoveka.

Javni park nije privatni poligon za slobodno puštanje psa, pogotovo kada su oko njega mala deca i drugi psi na povocu.

Zašto ovo vrlo brzo postaje ozbiljan bezbednosni problem

Ljudi često misle da opasnost postoji tek kada pas reži, pokazuje zube ili pokuša da ujede. U praksi, problem počinje mnogo ranije. Mala deca se kreću naglo, menjaju pravac, vrište, mašu rukama, padaju i ustaju. Upravo takvo kretanje mnoge pse dodatno uzbuđuje i podstiče ih na jurenje. Čak i pas koji je inače druželjubiv može da se zaleti prebrzo, da obori dete ili ga uplaši do te mere da dete dugo posle toga ne želi ni da priđe parku.

Kod uzbuđenog psa nije potrebna agresija da bi došlo do povrede. Dovoljna je težina tela, zalet i loša procena distance. Pas koji skače, zaleće se ili kruži oko deteta može da ga sruši za sekund. Kod mališana je i običan pad mnogo ozbiljniji nego kod odraslih: glava je niže, ravnoteža slabija, a reakcija sporija.

Tu je i manje vidljiva posledica: strah. Dete ne mora biti ujedenо da bi iskustvo ostavilo trag. Neka deca posle jednog ovakvog susreta razviju dugotrajnu nelagodu prema psima, izbegavaju parkove ili burno reaguju čim vide psa kako trči ka njima. Vlasnicima koji kažu da je njihov pas samo hteo da se igra to često promakne, jer oni gledaju ponašanje svog psa, a ne doživljaj deteta.

Problem nije ograničen samo na porodice sa decom. Pas bez povoca može da utrči i drugom psu u lice, a taj drugi pas možda jeste na povocu baš zato što je reaktivan, plašljiv, u treningu ili se oporavlja. Mnogi sukobi među psima ne nastaju zato što je jedan pas "zao", već zato što je jedan pas nametljivo prišao, a drugi nije imao prostora da se skloni. Vlasnik koji pušta psa da trči gde hoće zapravo ugrožava i druge odgovorne vlasnike.

• Malo dete ne može pouzdano da proceni psa koji mu prilazi velikom brzinom.

• Razigran pas može da obori dete i bez ikakve namere da povredi.

• Strah i stres kod dece mogu ostati i kada nema fizičke povrede.

• Psi na povocu često trpe najveći rizik kada im slobodan pas upadne u prostor.

Greške vlasnika koje ovakve situacije čine gorim

Najčešća zabluda glasi: "Moj pas je prijateljski nastrojen." To zvuči umirujuće, ali ne rešava problem. Prijateljski pas i dalje može da juri, skače, obara, preseca put, uplaši dete ili izazove reakciju drugog psa. Ljubazna narav nije isto što i potpuna kontrola u javnom prostoru.

Druga česta greška je oslanjanje na navodno savršen opoziv. Vlasnici vole da veruju da će pas uvek doći na poziv, posebno ako je dobro treniran. Ali park nije sterilno okruženje. Tu su deca, lopte, bicikli, ptice, hrana, drugi psi i iznenadni zvuci. Čak i odlično treniran pas može da pogreši baš onda kada je to najnezgodnije.

Treći problem je ponašanje kao da je svaki travnjak automatski zona za slobodno puštanje pasa. Ako su na prostoru istaknuta pravila o povocu, ona postoje zato što je park namenjen različitim ljudima, ne samo vlasnicima pasa. U takvom prostoru nema smisla očekivati da se roditelji, stariji ljudi, trkači ili vlasnici reaktivnih pasa prilagođavaju nečijoj želji da ljubimac trči slobodno.

Najzad, podsmeh tuđoj nelagodi skoro uvek rasplamsa situaciju. Kada neko jasno kaže da mu pas prilazi preblizu ili da je sa malim detetom, smejanje i odmahovanje rukom nisu sitna nepristojnost. To je poruka da tuđe granice nisu važne. U tom trenutku razgovor uglavnom prestaje da bude razgovor.

Prednosti

• Vlasnik odmah stavlja psa na povodac kada vidi da nekome smeta ili da je situacija nepredvidiva.

• Poštuje pravila prostora i ne testira tuđu toleranciju.

• Razume da dobar karakter psa ne zamenjuje fizičku kontrolu.

• Drži distancu od dece, nepoznatih ljudi i pasa na povocu.

Nedostaci

• Govori da je pas prijateljski nastrojen kao da to automatski rešava svaki rizik.

• Ignoriše istaknuta pravila o povocu.

• Koristi običan park kao improvizovanu zonu bez povoca.

• Smeje se ili umanjuje problem kada mu drugi traže osnovnu obazrivost.

Šta da uradite u tom trenutku ako pristojna molba ne uspe

Prvi cilj nije da pobedite u raspravi, nego da napravite razmak. Ako ste sa detetom, uzmite ga u naručje ili ga sklonite iza sebe i udaljite se ka izlazu, klupi, ogradi ili drugom mestu gde imate bolji pregled. Mnogi ljudi ostanu predugo u raspravi jer ih nervira nepravda. Razumljivo je, ali svađa ne zaustavlja psa koji već kruži oko vas.

Ako vlasnik i dalje ne reaguje, recite kratko i jasno šta tražite. Bez dugačkog objašnjavanja i bez pregovaranja. Na primer: "Stavite psa na povodac odmah" ili "Sklonite psa od deteta". Kratka, čvrsta rečenica je korisnija od rasprave o tome da li je pas dobar, da li je nekad nekoga ujeo ili da li vi volite pse.

Ako procenite da je bezbedno, zabeležite mesto, vreme, opis psa i vlasnika. Fotografija ili kratak snimak mogu biti korisni kasnije, naročito ako se ista osoba stalno pojavljuje na istom mestu i krši pravila. Ne prilazite bliže samo da biste dobili bolji kadar i ne snimajte tako da time dodatno provocirate već napetu osobu.

Kada se pretnja pojača, prijava nadležnima je razumna sledeća mera. Ako pas aktivno nasrće, juri ljude ili postoji neposredna opasnost od napada, zovite hitne službe. Ako nije reč o trenutnom napadu, ali postoji uporno kršenje pravila i rizik za druge korisnike parka, prijava komunalnim ili službama zaduženim za životinje pomaže da se napravi trag o problemu. Ne zato što će svaka prijava odmah rešiti stvar, već zato što se ponovljeni obrasci lakše dokazuju nego pojedinačan incident.

Sredstva i taktike za zaštitu sebe i deteta

U ovakvim situacijama najviše koristi imaju mere koje spuštaju rizik, a ne podižu tenziju. Zato je prijavljivanje kršenja pravila često potcenjeno. Kada više ljudi prijavljuje isto mesto, isto vreme ili istog vlasnika, veća je šansa da problem dobije pažnju. Jedan neprijatan susret deluje kao izolovan incident; niz uredno zabeleženih prijava već izgleda kao obrazac ponašanja.

Od odvraćajućih sredstava, mnogi se prvo oslanjaju na zvuk. Mali vazdušni alarm ili sprej sa komprimovanim vazduhom koji proizvodi jak zvuk nekad mogu da prekinu zalet psa i kupe nekoliko sekundi za povlačenje. To nije čarobno rešenje i ne deluje na svakog psa, ali je manje rizično od sredstava koja mogu da se vrate vetrom ka vama ili detetu.

Sprejevi za samoodbranu nisu nešto što treba vaditi zato što je pas jednostavno bez povoca. Njihova upotreba može biti opravdana samo ako postoji stvarna, neposredna opasnost i ako branite sebe ili dete od aktivnog napada ili naleta koji ne možete drugačije da zaustavite. Pritom treba imati u vidu vetar, blizinu deteta i mogućnost da se situacija sa vlasnikom dodatno pogorša. To je krajnja mera, ne alat za disciplinovanje tuđeg psa.

Još jedna važna stvar: ne dozvolite da vas bes uvuče u fizički sukob sa vlasnikom. Ljudi koji ignorišu jasna pravila ponekad loše reaguju i na opomenu. Ako vidite da osoba traži svađu, udaljavanje je pametnije od dokazivanja. Niste dužni da ostanete u konfliktu da biste potvrdili da ste u pravu.

• Prijavite kršenje pravila i sačuvajte beleške o mestu, vremenu i opisu događaja.

• Ako nosite odvraćajuće sredstvo, naučite unapred kako se bezbedno koristi.

• Zvuk može pomoći da dobijete trenutak za povlačenje, ali ne rešava problem vlasnika.

• Sredstva za samoodbranu čuvajte za stvarnu neposrednu opasnost, ne za običnu raspravu o pravilima.

• Ako je vlasnik neprijateljski nastrojen, ne ulazite u nadvikivanje i fizičko približavanje.

Parkovska pravila kojih bi svaki vlasnik psa trebalo da se drži

Osnovno pravilo je jednostavno: ako prostor nije označen kao zona bez povoca, pas treba da bude na povocu. Nema potrebe za dodatnim tumačenjima, procenama karaktera psa ili ličnim izuzecima. Pravilo postoji da bi park ostao upotrebljiv za sve, uključujući ljude koji ne vole pse, boje ih se, imaju malu decu ili vode psa koji ne podnosi bliske susrete.

Pouzdan opoziv je dragocen, ali nije zamena za povodac u zajedničkom prostoru. Čak i vrhunski treniran pas ostaje pas, sa svojim impulsima, uzbuđenjem i mogućnošću greške. Odgovoran vlasnik to zna i ne traži od drugih da veruju njegovoj proceni.

Poštovanje drugih znači i razumevanje da nisu svi raspoloženi za kontakt. Dete koje se skloni iza roditelja, prolaznik koji zamoli da pas ne prilazi i vlasnik koji drži svog psa kratko uz nogu ne duguju nikome objašnjenje. To su sasvim dovoljne granice.

Ako pas zaista treba da trči slobodno, rešenje nije da se pravila običnog parka ignorišu, već da se ode na mesto koje je za to predviđeno. Ograđene i označene zone bez povoca postoje upravo zato da bi psi imali prostor za slobodu, a ostatak grada ostao predvidiv i bezbedniji za sve ostale.

Najbolji vlasnik psa nije onaj koji tvrdi da njegovom psu pravila ne trebaju, već onaj koji razume zašto pravila postoje.

Da li treba da ostanem i insistiram ako znam da sam u pravu?

Samo ako to ne ugrožava vas i dete. U većini slučajeva bezbednije je prvo napraviti distancu, a zatim prijaviti incident. Biti u pravu ne znači da morate ostati u opasnoj raspravi.

Ako pas deluje prijateljski, da li ipak imam razlog da tražim povodac?

Da. Prijateljski pas i dalje može da obori dete, uplaši prolaznika ili izazove problem drugom psu. U zajedničkom parku kontrola psa je obaveza, ne stvar ličnog utiska.

Kad vas nečiji pas bez povoca natera da odete iz parka, problem nije u tome što ste osetljivi ili što ne razumete pse. Problem je što je neko odlučio da njegovo pravo na komfor vredi više od tuđe bezbednosti. A na to ne treba pristajati ćutanjem. Mirno, jasno, sa distancom i po potrebi uz prijavu, možete uraditi mnogo više nego što izgleda u tom neprijatnom trenutku.