Prvi korak je da pratite kada pas zavija: dok je sam, noću, uz određene zvuke ili i kada ste uz njega. Zavijanje je prirodan način komunikacije, ali može biti povezano i sa dosadom, strahom, potrebom za izlaskom, bolom ili bolešću. Ako je počelo iznenada, pas deluje bolesno, nemirno menja položaj ili pokazuje bol, obratite se veterinaru.
Ako pas zavija kada ostane sam, vežbajte veoma kratka odsustva, u početku i samo nekoliko sekundi. Vratite se pre nego što se uznemiri i produžavajte odsustvo samo dok ostaje opušten. Nagrađujte mirno ponašanje, ali ako počne da zavija ili paniči, sledeći pokušaj skratite; nemojte čekati da se iscrpi ili prestane po svaku cenu. Snimak ponašanja tokom odsustva može pomoći u proceni. Ako uporno zavija, dahće, slini ili pokušava da pobegne, potražite pomoć veterinara i stručnjaka za ponašanje pasa.
Psu obezbedite dovoljno šetnje, njuškanja, igre i mentalne aktivnosti, u skladu sa uzrastom i zdravljem. Dok je sam, mogu pomoći bezbedne igračke sa hranom, koje ste prethodno isprobali pod nadzorom. One nisu zamena za rad na strahu od samoće. Ako zavija noću, proverite da li mu treba izlazak ili mu nešto smeta; mirna večernja šetnja i predvidiva rutina mogu pomoći.
Vodite računa o osnovnim potrebama: redovnim izlascima, stalnom pristupu vodi, odgovarajućoj ishrani i udobnom mestu za odmor. Ako zavija na sirene ili druge pse, smanjite izloženost zvuku kada je moguće i preusmerite ga na poznatu, jednostavnu aktivnost. Nagradite ga kada se smiri; povremeno zavijanje na zvuke ne mora biti problem koji zahteva odvikavanje.
Ne vičite na psa, ne koristite ogrlice za kažnjavanje i ne zatvarajte ga u skučen prostor kao kaznu. Takve reakcije mogu pojačati stres. Upornim zavijanjem pas možda pokazuje da mu nešto nije u redu, pa ga nemojte samo ignorisati. Ako se ponašanje nastavlja uprkos prilagođavanju rutine i postepenom treningu, posavetujte se sa veterinarom.
