Lajanje je normalan način komunikacije, pa cilj nije da pas nikada ne laje, već da se smanji preterano lajanje. Najpre pratite kada i na šta reaguje: na prolaznike, zvuke, dosadu, traženje pažnje ili ostajanje samog. Smanjite izloženost okidačima, na primer zaklanjanjem pogleda kroz prozor, i obezbedite primerene šetnje, njuškanje, igru i odmor. U mirnim uslovima nagradite tišinu i opušteno ponašanje, a zatim vežbajte uz blag okidač, na udaljenosti na kojoj pas još može da ostane miran. Ako počne intenzivno da laje, povećajte udaljenost ili prekinite vežbu. Ne vičite i ne koristite ogrlice koje kažnjavaju lajanje, jer mogu pojačati strah i stres. Dosledna obuka pomaže i odraslim psima, ne samo štencima. Ako se lajanje javilo naglo ili primetite bol, nemir ili druge promene u ponašanju, potreban je veterinarski pregled. Ako pas paniči kada ostane sam, ne pokušavajte da problem rešite kažnjavanjem ili puštanjem da se „izlaje“; potražite pomoć veterinara i stručnjaka za ponašanje pasa. Za uporno lajanje koristan je trener koji radi metodama nagrađivanja.