Detetova velika želja sama po sebi nije dovoljan razlog za nabavku psa. Odrasli moraju biti spremni da preuzmu odgovornost, čak i kada dete iskreno obećava da će ga hraniti, šetati i paziti. Škola, aktivnosti i promene interesovanja mogu smanjiti dečju uključenost, dok pas ostaje svakodnevna obaveza porodice godinama. Dete može pomagati u skladu sa uzrastom, ali ne treba da bude glavni odgovorni za psa.
Pre odluke treba poći od pretpostavke da će odrasli nositi gotovo svu brigu: šetnje, hranjenje, veterinarske troškove, obuku, nadzor, čišćenje i rešavanje problema u ponašanju. Važno je proceniti da li porodica ima dovoljno vremena i novca, ko će brinuti o psu tokom odmora ili bolesti i da li su svi odrasli članovi domaćinstva saglasni. Ako se očekuje da sav teret padne na osobu koja to ne želi ili ne može da preuzme, bolje je odložiti odluku.
U porodicama sa malom decom treba računati na aktivan nadzor odraslih: malo dete i pas ne treba da ostaju sami zajedno. Dete treba učiti da ne uznemirava psa dok jede, spava ili se povlači na svoje mesto. Štene zahteva mnogo vremena i strpljenja, pa odrasli pas poznatog temperamenta i iskustva sa decom može biti lakši izbor, ali ni to ne zamenjuje pažljivo upoznavanje i nadzor. Ako porodica još nije spremna, razumno i odgovorno rešenje je „ne sada“ umesto ishitrenog pristanka.
