Službeni pas, odnosno pas pomagač za anksioznost, nije univerzalno rešenje. Dobro obučen pas može pomagati nekim osobama kod paničnih epizoda, disocijacije ili posttraumatskog stresnog poremećaja tako što obavlja konkretne zadatke, poput donošenja telefona ili usmeravanja osobe ka izlazu. To se razlikuje od utehe koju pruža samo prisustvo kućnog ljubimca. Korist nije ista za sve.
Boravak na javnim mestima sa psom često donosi dodatni pritisak. Pas privlači pažnju, pitanja, komentare i neželjene kontakte, a mogu se javiti i rasprave oko pristupa prodavnicama, prevozu ili drugim javnim mestima. Prava pristupa zavise od lokalnih propisa i statusa psa, pa ih treba unapred proveriti. Za osobu kojoj je već teško da bude među ljudima, ove situacije mogu pojačati anksioznost umesto da je smanje.
Važan deo svakodnevice nije samo obuka psa, već i mogućnost osobe da brine o njemu, zaštiti ga i postavi granice drugima, samostalno ili uz pouzdanu podršku. Ako kratke neprijatne interakcije lako destabilizuju osobu, odlazak na javna mesta sa psom može biti mnogo teži nego što deluje.
Treba računati i na dug proces obuke, značajne troškove i neizvestan ishod. Nije svaki pas dobar kandidat, a razvojne faze, stres, zdravstveni problemi ili loša iskustva mogu promeniti njegovu sposobnost za rad. Dobrobit psa mora imati prednost nad željom da uspe kao pas pomagač. Njegovu podobnost treba proceniti sa stručnjakom za obuku pasa pomagača, a zdravstvene probleme sa veterinarom.
Za neke ljude održiviji izbor može biti pas obučen da pomaže samo kod kuće ili kućni ljubimac koji donosi rutinu, utehu i osećaj povezanosti, ako mogu da zadovolje njegove potrebe. Pre odluke, sa stručnjakom za mentalno zdravlje razmotrite koje bi konkretne teškoće pas mogao da ublaži i kakve bi nove obaveze doneo. Pas pomagač može biti deo šire podrške, ali nije zamena za terapiju, medicinsku negu ili druge oblike pomoći.
