Režanje u igri nije automatski znak agresije. Neki psi reže dok se opušteno igraju, a drugi time poručuju da im je dosta ili da im nešto ne prija. Ni pokazivanje zuba samo po sebi nije dovoljno za procenu: važno je posmatrati ceo govor tela i okolnosti.
Opušteno, razigrano kretanje, naklon za igru, smenjivanje u jurnjavi i prirodne pauze obično ukazuju na zdravu igru. Ako se posle pauze oba psa dobrovoljno vrate igri i poštuju međusobne signale za usporavanje, samo režanje najčešće nije razlog za zabrinutost.
Prekinite igru kada jedan pas uporno naleće, a drugi pokušava da pobegne, skriva se, ukoči se ili više ne želi kontakt. Ukočeno telo, nepomičan pogled i škljocanje zubima prema drugom psu takođe su razlozi za pauzu. Ne čekajte da dođe do ugriza: mirno pozovite pse da se udalje ako je to bezbedno, bez stavljanja ruku između njih ili hvatanja za ogrlice usred sukoba.
Nemojte kažnjavati režanje: time ne uklanjate nelagodnost, već možete potisnuti upozorenje. Pratite tok igre i pravite kratke pauze kada uzbuđenje raste. Za novog ili osetljivog psa često su bolji mirniji, kontrolisani susreti nego haotičan park pun nepoznatih pasa. Ako je režanje novo, javlja se pri dodiru ili uz druge znake bola, obratite se veterinaru. Za ponavljanu napetost ili sukobe potražite stručnjaka za ponašanje pasa koji radi bez zastrašivanja i kažnjavanja.
