U ovom članku ćemo predstaviti jedan od sistema obuke službenih životinja. Radi se o metodi treniranja pomoćnika policije, koji mora da radi u promenljivom i raznolikom gradskom okruženju, što znači da pas treba da poseduje 'čeličnu' izdržljivost, besprekoran posluh i sposobnost da momentalno reaguje na svaku promenu situacije.
Istorija
Istorija belgijskog ringa počinje pre više od 300 godina, kada je smanjenje broja ovčjih stada širom Evrope dovelo do toga da ovčari, oslobođeni tradicionalnih dužnosti, zajedno sa bankrotiranim pastirima, traže posao u srednjovekovnim gradovima kao čuvari. Tada su četvoronožni pomoćnici postali neophodni u patroliranju ulicama, te se tako razvila nova pasmina profesija – partner gradskog čuvara, policijski pomoćnik.
Otprilike pre sto godina, neki čuvari gradova odlučili su da zarade dodatna sredstva tako što su javnosti pokazivali rad svojih četvoronožnih prijatelja. Građane su okupljali na trgovima gde su psi demonstrirali svoje veštine, što je dovelo do pojave termina 'ring', odnosno krug, koji se počeo koristiti za pokazne nastupe službenih pasa.
Godine 1880. vlasnik troje policijskih pomoćnika – čiji su psi nosili imena Daks, Nik i Mis – Edmond Mosheron organizovao je pravo predstavljanje koje je uspešno prikazivao na lokalnim proslavama širom Belgije. Njegov uspeh doveo je do toga da su koncepti ovog nastupa prihvaćeni i u susednim zemljama, posebno u Francuskoj i Holandiji.
S obzirom da su u spektaklu pretežno učestvovale policijske ovčare, odbrambene vežbe su posebno impresionirale publiku svojim efektima i dinamikom.
Godine 1899. gentijski policijski komesar, Ernest Van Vazamæel, impresioniran radom pasa na ovim predstavama, osnovao je prvu školu policijskih pasa u Gentu i započeo razvoj specijalizovane metodologije za obuku službenih pasa.
Ubrzo je ova škola stekla međunarodnu reputaciju, a najbolji treneri iz Francuske, Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država dolazili su da usavrše svoje tehnike. Godine 1903. održana su prva međunarodna takmičenja, mada je usled nedostatka jedinstvenih pravila bilo teško proglasiti pobednika. Nakon pet godina, kinolozi iz raznih zemalja konačno su se dogovorili oko zajedničkog normativa, koji je stekao naziv 'belgijski ring'.
Prva takmičenja obuhvatala su osam zadataka: hodanje uz kraj na povodcu, aportiranje – odnosno primanje odbačenog predmeta psom, čuvanje stvari u odsustvu vodiča, skok preko prepreke, skok preko jarsa, selekciju predmeta iz gomile, zaštitu vodiča i napad na 'prekršitelja' na naredbu.
Otprilike deset godina kasnije, ovaj sistem postao je omiljen kako među profesionalnim policijskim ekipama, tako i među običnim vlasnicima pasa.
Od 1913. godine, Nacionalni Kennel klub Belgije organizuje interne šampionate u ovoj disciplini, a od tada se ova takmičenja održavaju svake godine. Veliki broj učesnika čine belgijske ovčare, a među njima su neosporni lideri – malinui. Do 2000. godine, skoro sva mesta na postolju bila su popunjena upravo ovom pasminom, osim u dva slučaja kada je, 1935. godine, drugo mesto osvojio nemački ovčar po imenu Svito, dok je 1952. godine flanderski buvje Vuf zabeležio drugo mesto.
Postepeno, belgijski ring osvajao je simpatije u mnogim zemljama, uz stalne izmene u programu i kriterijumima ocenjivanja, ali osnovni principi ostaju nepromenjeni: pas mora da pokaže izuzetan posluh, odličnu fizičku kondiciju i spretnost, kao i sposobnost da zaštiti vodiča i njegovu imovinu u svakoj situaciji.
Pravila
Takmičenja se održavaju u tri nivoa težine.
U klasi I nastupaju početnici, koji imaju pravo da pređu u klasu II nakon što pet puta osvoje 300 poena. U najzahtevnijoj klasi III, par (vodič i pas) može učestvovati tek nakon što tri puta osvoje 340 poena u klasi II.
Ovaj normativ se razlikuje od sličnih po tome što nudi veliku varijabilnost u izvođenju zadataka. On je kao šahovska partija između vodiča i psa s jedne strane, i sudije i njegovog pomoćnika (deka) s druge. Ne postoje striktno unapred definisani scenariji, a kreativnost sudije u osmišljavanju zadataka ograničena je samo bezbednošću učesnika. Na primer, u jednom zadatku u Liégeu, predmet za aportiranje bio je sunđer smešten u kanti sa vodom. Tokom istog zadatka, deko je tokom napada vučeo konopac, dok su se sa pozadine spuštale bure, odvlačeći pažnju psa od zadatka.
Još jedna razlika belgijskog ringa je način rada pomoćnika.
U francuskim sportovima, pomoćnici prave smetnje životinji izbegavajući je tokom napada, dok u belgijskom ringu radije koriste razne tehnike odvlačenja, kao što su plašila. Pas onda može da zgrabi pomoćnika onim delom tela koji mu u datom trenutku najviše odgovara – bilo da je reč o ruci ili nozi. Zbog toga, deke se na takmičenjima pojavljuju u kompletnim zaštitnim opremama.
Belgijski ring takođe definiše preferirana mesta hvatanja za psa: za noge, od skočnog zgloba do malo iznad kolena, dok se za ruke uzima deo od zgloba do malo iznad lakta. Hvatanje za druge delove tela smatra se nepoželjnim.
Zadaci u poslušnosti:
- Hodanje na povodcu;
- Hodanje bez povodca;
- Izdržljivost u odsustvu vodiča;
- Odaziv na naredbu;
- Promena položaja na naredbu vodiča;
- Odbijanje poslastice;
- Aportiranje;
- Selekcija predmeta.
Skokovi:
- Skok sa penjanjem;
- Skok preko prepreke bez potpore;
- Skok u dužinu;
- Prelaženje prepreke sa rotirajućim vrhom.
Za svaki skok se dozvoljavaju tri pokušaja.
Zadaci u odbrambenom delu:
- Napad na pomoćnika;
- Prekinut napad na pomoćnika;
- Zaštita vodiča;
- Pronalaženje pomoćnika i njegovo izvođenje;
- Čuvanje stvari;
- Čuvanje stvari sa naznačenom zaštitom (muzzle).
U svakoj klasi težine, par – vodič i pas – mora nastupiti u tri sekcije: poslušnosti, skokovima i odbrambenom radu. U zavisnosti od klase, variraju se zahtevi u pogledu dužine i trajanja nastupa, kao i složenost zadataka. U klasama II i III, par mora da izvede osam vežbi poslušnosti, četiri vrste skokova i pet zadataka u odbrambenom delu.
U najlakšoj klasi I, broj zadataka u poslušnosti ostaje isti, dok se broj prepreka za skok svodi na tri, a u odbrambenom delu izostavlja zadatak čuvanja stvari. U najzahtevnijoj klasi III, u odbrambenom delu dodaje se i prekinut napad.
Za svako takmičenje, sudije i organizatori kreiraju jedinstvene scenarije za izvršenje zadataka – biraju neobične predmete za aportiranje, pripremaju postamente gde pas menja položaje, te osmišljavaju komplikovane rute kretanja u blizini. U odbrambenom delu, sudija bira predmete za odvlačenje, određuje scenarije rada deka i promišlja nekonvencionalna skrovišta radi zadatka pretrage.
Jedini standardizovani deo belgijskog ringa su skokovi, koji se izvode na tipičnim, unapred određenim preprekama, čime se garantuje potpuna bezbednost psa.
Kada započeti obuku belgijskog ringa
Obuka ljubimca za nastup na takmičenjima počinje od najranijeg doba. Prvo se usavršava osnovna poslušnost, zatim se prelazi na obuku razlikovanja mirisa, kao i na igre sa hvatanjem i konopcima. Važno je da pas od malih nogu bude navikavan na promenljivo okruženje – šetnje na različitim lokacijama, vožnju javnim prevozom i kontakt sa različitim ljudima – jer samo pas sa stabilnom psihikom može uspešno da savlada izazove ringa.
Tek kada se pas u potpunosti razvije, uvode se skakački zadaci i duži treninzi u odbrambenom radu, te pas može nastupiti na prvim takmičenjima u našoj zemlji najranije posle 18 meseci starosti.
Kome se može baviti ovim
Većina država ima stroga pravila o pristupu obuci odbrambenih veština, koja uspostavlja nacionalna kinološka organizacija. U Srbiji, ova pravila postavlja Kinološki savez Srbije. Ovom disciplini mogu se baviti samo pasmine kod kojih je u standardu naznačeno da su istorijski korišćene za čuvanje čoveka ili njegove imovine.
Ako želite da osvojite postolja na takmičenjima po belgijskom ringu, izbor pasmine treba da se usmeri ka malinuui, laekenu, tervurenu ili groenendalu. Na osnovu specifičnih fizičkih karakteristika i ponašanja ovih pasa, osmišljen je upravo ovaj normativ. (Napomena: iz ponude prepoznatljivih pasmina, malinuua i tervuren su predstavljeni u zvaničnim standardima.)
Gde trenirati
U Srbiji ova disciplina nije zvanično priznata. Ipak, aktivno se razvija njen 'naslednik', nastao na osnovu nemačkog, holandskog i francuskog sistema obuke – međunarodni oblik treniranja poznat kao mondjoring. Škole za ovu vrstu obuke postoje u centralnim, severozapadnim, južnim i istočnim regijama, a nedavno je ovaj normativ postao zvanična takmičarska disciplina u okviru sportskog i praktičnog kinologije. Sada, pored četvoronožnog prijatelja, titulu može da osvoji i vodič.
Planirate li da se bavite ovom disciplinom sa svojim psom? Podelite sa nama šta vas je privuklo ovoj vrsti obuke.
- Izvori:
-
Serpell, J. (2017). The Domestic Dog: Its Evolution, Behavior, and Interactions with People
-
McConnell, P. (2013). The Other End of the Leash: Why We Do What We Do Around Dogs
