Dijabetes melitus kod pasa nastaje kada nema dovoljno insulina, hormona koji omogućava ćelijama da koriste glukozu, ili kada je njegovo delovanje oslabljeno. Većini obolelih pasa potrebna je dugotrajna insulinska terapija; podela na tip 1 i tip 2, uobičajena kod ljudi, ne opisuje u potpunosti dijabetes kod pasa. Nastanku bolesti mogu doprineti nasledna predispozicija, oštećenje pankreasa, pojedini hormonski poremećaji i određeni lekovi. Kod nesterilisanih ženki bolest se može razviti u periodu posle teranja, pod uticajem hormona.
Najčešći znaci su pojačana žeđ i obilnije mokrenje, zbog čega pas može teže da izdrži uobičajeni razmak između šetnji. Mogu se javiti i pojačan apetit, mršavljenje i malaksalost. Katarakta, odnosno zamućenje očnog sočiva, česta je komplikacija i može brzo dovesti do gubitka vida. Ovi znaci nisu sami po sebi dokaz dijabetesa i zahtevaju veterinarski pregled.
Dijagnoza se zasniva na odgovarajućim kliničkim znacima, trajno povišenoj glukozi u krvi i prisustvu glukoze u urinu. Po potrebi se rade dodatne analize, uključujući fruktozamin, koji odražava prosečan nivo glukoze tokom prethodnih nekoliko nedelja i pomaže da se trajno povišenje razlikuje od prolaznog. Analize služe i za otkrivanje pratećih bolesti i komplikacija.
Lečenje se najčešće zasniva na redovnom davanju insulina prema uputstvu veterinara, praćenju glukoze, prilagođenoj ishrani i ujednačenoj fizičkoj aktivnosti. Većini pasa potrebna je doživotna terapija, ali uz dobru kontrolu bolesti mogu dugo i kvalitetno da žive. Održavanje zdrave telesne mase korisno je za opšte zdravlje, ali ne garantuje sprečavanje dijabetesa; konzumiranje slatke hrane nije njegovo osnovno objašnjenje. Povraćanje, odbijanje hrane ili izrazita slabost kod psa sa dijabetesom zahtevaju hitan veterinarski pregled.