Ne postoji jedno rešenje koje pouzdano funkcioniše kod svakog psa. Metoda koja nekome pomogne može kod drugog psa biti neefikasna, pojačati problem ili vlasnika ostaviti bez jasnog sledećeg koraka. To se vidi kod raznih popularnih preporuka: davanje poslastice da se prekine lajanje može slučajno nagraditi buku, cviljenje kada štene grize može ga dodatno uzbuditi, a objašnjavanje svega kroz dominaciju često promašuje pravi uzrok ponašanja. Korisniji pristup je posmatrati konkretnog psa i prilagoditi plan njegovom temperamentu, motivaciji i svakodnevnim okolnostima. Dobar savet nije onaj koji zvuči najautoritativnije, već onaj koji je primenljiv, bezbedan i održiv u stvarnom životu.