Mlad pas koji laje na prolaznike, vuče ka drugim psima ili se teško smiruje od uzbuđenja neće nužno tako reagovati celog života. Adolescencija može doneti izraženije reakcije i teškoće sa samokontrolom, ali njen početak i trajanje razlikuju se među psima, između ostalog u zavisnosti od veličine i individualnog razvoja. Ponašanje u tom periodu nije pouzdana prognoza ponašanja odraslog psa, ali nije dobro ni čekati da problem sam prođe.
Reaktivnost nema uvek isti uzrok. Kod nekih pasa u pozadini je strah, kod drugih frustracija ili veliko uzbuđenje, a bol i drugi zdravstveni problemi takođe mogu doprineti reakcijama. Zato ni ishod nije isti kod svih pasa. Neki se uz sazrevanje i odgovarajući rad znatno smire, neki ostanu osetljivi na određene okidače, a neki dugoročno zahtevaju pažljivo vođenje. Ako se ponašanje pojavi naglo, pojačava se ili postoje znaci bola, potrebna je veterinarska procena.
Napredak se podstiče treningom zasnovanim na nagrađivanju, radom na udaljenosti na kojoj pas još može da ostane dovoljno miran i postepenim povezivanjem okidača sa prijatnim iskustvima. Treba izbegavati kažnjavanje, prisilne susrete i izlaganje koje psa preplavljuje, jer mogu pojačati strah i reakcije. Realan cilj nije uvek da pas postane potpuno društven ili ravnodušan prema svemu, već da bude opušteniji, da se lakše vodi i da se brže oporavlja nakon uznemirenja. Ako postoji rizik od ujeda ili vlasnik teško održava bezbednost, treba potražiti stručnjaka za ponašanje koji radi bez zastrašivanja i bola, uz veterinarsku podršku.