Kod veoma starog psa sa uznapredovalom bolešću čekanje „prirodnog kraja“ ne garantuje miran odlazak u snu. Smrt može nastupiti mirno, ali završnica teških srčanih, bubrežnih i drugih progresivnih bolesti može doneti otežano disanje, kolaps, dezorijentaciju, nemir i hitnu krizu. Psi ne pokazuju uvek bol i nelagodnost na očigledan način, pa odsustvo cviljenja ne znači da ne pate.
Kvalitet života ne procenjuje se samo po nekoliko kratkih dobrih trenutaka, već po celini dana i promenama tokom vremena: da li su bol i otežano disanje dobro kontrolisani, da li pas dovoljno jede i pije, može li da ustane i obavi osnovne potrebe, da li mirno odmara i pokazuje interesovanje za ljude i rutine koje je voleo. Beleženje dobrih i loših dana može pomoći u razgovoru sa veterinarom. Ne treba čekati da loši dani preovladaju ako pas već ima ozbiljne tegobe; otežano disanje, kolaps ili jak, nekontrolisan bol zahtevaju hitnu veterinarsku procenu.
Završnu fazu bolesti treba planirati unapred uz otvoren razgovor sa veterinarom i redovnu procenu kvaliteta života. Plan može uključivati palijativnu negu, ublažavanje simptoma i jasna uputstva za slučaj pogoršanja. Ako se patnja više ne može dovoljno ublažiti, treba razgovarati i o humanoj eutanaziji. Odluka zavisi od stanja konkretnog psa i mogućnosti lečenja, a cilj je da se izbegne nepotrebna patnja, ne da se po svaku cenu produži život.
