Ideja da pas stalno pokušava da vas nadvlada i da zato morate da mu pokažete „ko je glavni“ često vodi u loše i rizične postupke. Spavanje na krevetu, pristup kauču, redosled hranjenja ili igra potezanja obično nisu borba za status, već pitanja navike, uzbuđenja, udobnosti, nagrađivanog ponašanja ili same igre.
Pravila u kući mogu da postoje, ali njihova svrha je zajednički život, a ne dokazivanje hijerarhije. Problem nastaje kada se priča o dominaciji koristi kao opravdanje za udaranje, grubo obaranje, pritiskanje, šok ogrlice ili druge metode koje psu izazivaju strah i bol.
Takav pristup često ne rešava uzrok ponašanja. Može da pojača stres, uzbuđenje, izbegavanje, odbrambene reakcije i gubitak poverenja. Pas tada ne uči nužno šta treba da radi, već da su čovek, trening ili okruženje nepredvidivi i neprijatni. Kažnjavanje signala nelagode, poput režanja, ukočenosti ili povlačenja, posebno je opasno jer može da ukloni upozorenje bez uklanjanja problema.
Mnogo pouzdanije rezultate daju dosledne granice, rad na uzroku ponašanja, postepeno učenje, nagrađivanje poželjnih izbora i prilagođavanje pristupa konkretnom psu. Stabilan pas ne nastaje iz borbe za vlast, već iz poverenja, predvidivosti i treninga koji mu omogućava da razume šta se od njega traži.