Ideja da pas stalno pokušava da nadvlada čoveka često vodi lošim metodama: obaranju na pod, grubim korekcijama, forsiranju „alfa“ pravila i tumačenju normalnog psećeg ponašanja kao borbe za vlast. Takav pristup ne mora da napravi poslušnijeg psa, već može da stvori strah, nepoverenje i nesigurnost. Pogled u oči, režanje, uzbuđenje u igri ili želja da prvi prođe kroz vrata sami po sebi nisu dokaz dominacije. Režanje je često upozorenje i komunikacija, a igra potezanja može biti korisna i za saradnju i za samokontrolu. Mnogo bolji pristup je da pas razume šta se od njega traži kroz mirno učenje, nagrađivanje, jasne signale i pravila prilagođena njegovom temperamentu, iskustvu i stanju.