Pasja odanost nije samo romantična predstava vlasnika: psi mogu razviti snažnu privrženost ljudima, tražiti njihovu blizinu i oslanjati se na njih kao izvor sigurnosti. Istraživanja ponašanja i moždanih reakcija podržavaju postojanje takve povezanosti. Na primer, miris poznatog čoveka može izazvati aktivnost u delovima mozga povezanim sa očekivanjem nagrade, ali to nije neposredan dokaz određenog osećanja niti znači da psi uvek snažnije reaguju na vlasnika nego na hranu. U nekim eksperimentima psi su ređe prihvatali hranu od osobe koja je odbila da pomogne njihovom vlasniku, ali taj nalaz ne treba uopštavati u tvrdnju da uvek prepoznaju i izbegavaju ljude koji su prema vlasniku neprijatni.
Ova privrženost razvija se kroz zajednički život, socijalni kontakt, učenje i oslanjanje na ljude za hranu, sigurnost i pomoć. Domestikacija je doprinela sposobnosti pasa da sarađuju sa ljudima i reaguju na njihove signale. Prijatan kontakt i uzajamni pogled mogu biti povezani sa promenama nivoa oksitocina, hormona koji učestvuje u socijalnom vezivanju, ali reakcije zavise od psa i okolnosti. Nije potrebno opisivati ljudsku porodicu kao pseći čopor da bi se objasnila ova veza. „Odanost” je koristan svakodnevni naziv za neka ponašanja, a ne dokaz ljudskog osećaja dužnosti ili bezuslovne poslušnosti. Za vlasnika je važno da gradi odnos kroz predvidivu brigu, prijatne zajedničke aktivnosti i trening zasnovan na nagrađivanju, umesto da strah, udaljavanje ili neposlušnost tumači kao izdaju.