Kastracija nije pouzdan ni univerzalan lek za reaktivnost. Kod mnogih pasa promena bude mala: isti okidači ostaju, a reakcije se nastavljaju ako je ponašanje povezano sa strahom, frustracijom na povocu, čuvanjem prostora ili već učvršćenim navikama. Hormonska promena može da smanji deo uzbuđenja, ali ne briše automatski naučeno ponašanje.
Najviše koristi se obično vidi kada je problem jasno povezan sa hormonima, naročito kod napetosti između mužjaka, seksualne frustracije, naskakivanja i naglog pojačanja konfliktnog ponašanja u periodu sazrevanja. Tada reakcije mogu postati blaže ili ređe.
Kod strah-reaktivnih i nesigurnih pasa ishod može biti lošiji. Neki posle kastracije postaju oprezniji, anksiozniji i brže prelaze iz nelagode u lajanje, ispadanje ili agresivniju reakciju. Zato odluka ne treba da se zasniva na pretpostavci da će sama procedura rešiti ponašanje.
Najrazumniji pristup je da se prvo proceni šta zapravo pokreće reaktivnost, a kastracija da se posmatra kao mogući deo šireg plana koji uključuje veterinarsku procenu, trening i upravljanje okruženjem.