Zašto ne mogu da prihvatim da je pas otišao iako znam da je eutanazija bila ispravna odluka?

Posle eutanazije mnogi vlasnici istovremeno osećaju tugu, olakšanje i snažan otpor prema činjenici da psa više nema. To što vam je teško da prihvatite gubitak samo po sebi ne znači da je odluka bila pogrešna niti da sa vama nešto nije u redu. Često je najteži deo upravo konačnost gubitka i nagli prekid svakodnevne veze. Prihvatanje ne mora doći odjednom i ne znači da treba da zaboravite psa ili prestanete da ga volite.

Gubitak ne obrađujemo samo logikom. Pas je bio deo rutina i očekivanja: ulazak u stan, hranjenje, šetnja, zvuci po kući, mesto gde je spavao. Zato se može desiti da jedan deo vas zna da je pas uginuo, dok drugi i dalje očekuje da ga vidi, čuje ili potraži pogledom. U prvim danima i nedeljama to može da izgleda kao magla, nestvarnost, naleti straha ili osećaj da ste ga „ostavili“. Takve reakcije mogu pratiti žalovanje, iako znate da je odluka doneta da bi se sprečila dalja patnja.

Posebno može da zaboli povratak kući, prazno mesto gde je pas bio, njegove stvari i sve sitnice koje bude automatsku naviku. Ako ste tugovali još tokom njegove bolesti, to ne znači da će stvarni gubitak biti lak. Čak i kada ste dugo znali da se kraj približava, šok može biti vrlo jak kada odsustvo postane stvarnost. Ne postoji rok do kog morate da prihvatite gubitak.

U prvim talasima tuge često pomaže da ne pokušavate odmah da prihvatite celu konačnost gubitka, već da se vratite sadašnjem trenutku: spustite stopala na pod, imenujte nekoliko stvari koje vidite oko sebe, dišite mirnije bez forsiranja i uzmite čašu vode. Nekima pomaže da zapišu zašto je odluka doneta i šta je veterinar objasnio, a zatim i lepe uspomene koje nisu povezane sa bolešću. Ako vas prisećanje na poslednji dan preplavljuje, ne morate ga sada zapisivati. Razgovor sa bliskom osobom koja razume koliko vam je pas značio takođe može pomoći.

Ako slike kraja, panika ili osećaj nestvarnosti ozbiljno remete san, ishranu ili svakodnevno funkcionisanje, potražite pomoć psihologa, psihoterapeuta ili lekara. Podršku možete tražiti i ranije, bez čekanja da bol postane nepodnošljiv. Ako imate misli da povredite sebe ili ne možete da ostanete bezbedni, odmah kontaktirajte hitnu službu i zamolite osobu od poverenja da bude uz vas.