Kada se mogući vlasnik javi tek posle više nedelja, situaciju ne treba rešavati ni brzom predajom ni trenutnim odbijanjem. Sam protek vremena ne znači da je izgubio pravo na psa. Zamolite veterinara da očita mikročip, ako to već nije urađeno, i da preko odgovarajuće evidencije proveri podatke. Fotografije iz različitih perioda, veterinarski karton, potvrde o vakcinaciji i precizan opis posebnih oznaka i istorije psa mogu pomoći u proveri. Nijedan pojedinačni podatak ne treba posmatrati izolovano, a odsustvo mikročipa ne znači da pas nema vlasnika.
Važno je sačuvati i sopstvenu dokumentaciju: datum i mesto pronalaska, prve fotografije psa, račune za pregled i terapiju, potvrde o vakcinaciji i svu prepisku sa osobom koja se javila. To ne dokazuje da ste vlasnik psa, ali pokazuje tok događaja i savesno postupanje. Ako pronalazak još niste prijavili nadležnoj lokalnoj službi ili prihvatilištu, učinite to i raspitajte se o postupku provere i predaje.
Izgled psa sam po sebi nije pouzdan dokaz. Mršavost, kožni problemi i loše opšte stanje mogu nastati i tokom lutanja, pa ne moraju automatski značiti zanemarivanje. Ni reakcija psa na ime nije siguran test, jer stres, promena okruženja i navikavanje na novo ime mogu uticati na ponašanje. Ako sumnjate na zlostavljanje ili ozbiljno zanemarivanje, sačuvajte fotografije i veterinarske nalaze i prijavite sumnju nadležnoj službi, umesto da sami donosite konačan sud.
Dalju proveru i eventualnu predaju dogovorite sa nadležnom lokalnom službom ili prihvatilištem, uz pomoć veterinara pri identifikaciji psa. Postupak i nadležnosti zavise od mesta u kome je pas pronađen. Ako su dokazi protivrečni ili postoji spor, tražite zvanično razjašnjenje pre predaje. Ako se vlasništvo potvrdi i nema prepreka koje je utvrdila nadležna služba, dogovorite predaju i zabeležite kome je i kada pas predat. Spremnost osobe da sarađuje može pomoći, ali sama po sebi nije dokaz vlasništva.
