Početna napetost ne znači nužno da psi neće moći da žive zajedno. Novi pas može biti preplavljen promenom okruženja, dok pas koji već živi u domu reaguje na promenu rutine, prostora i pristupa hrani, igračkama ili pažnji. Zato drugi ili treći dan obično nisu pravi trenutak za konačan sud. Ipak, opasne sukobe ne treba smatrati normalnim delom privikavanja.
Ohrabrujući znaci su mali i lako promaknu: psi mogu mirno da budu odvojeni bez stalnog uzbunjivanja, u kontrolisanim susretima pokazuju manje ukočenosti i lakše skreću pažnju sa drugog psa, pogled ka drugom psu prolazi bez eskalacije, a san i apetit se popravljaju. Posmatrajte oba psa i beležite kako se ponašaju u sličnim situacijama kroz više dana; napredak ne mora biti svakodnevan. Cilj nije da se psi zavole, već da mogu bezbedno i sa manje stresa da podnose prisustvo jedno drugog.
Najviše pomažu spor tempo i dobra organizacija: bezbedno odvojene prostorije ili čvrste pregrade, odvojeno hranjenje, sopstvena mesta za odmor, kratki i kontrolisani susreti i odvajanje kada nema nadzora. Sklonite hranu, igračke i žvakalice tokom susreta ako izazivaju napetost. Ne forsirajte približavanje i ne kažnjavajte režanje; povećajte razmak ili mirno završite susret. Jedan dobar susret nije dovoljan dokaz da su spremni da ostaju zajedno bez nadzora.
Vredi nastaviti postepeno upoznavanje kada možete pouzdano da sprečite sukobe, oba psa mogu da se odmore i tokom vremena se vide pomaci. Ako napetost raste, dolazi do pokušaja ujeda ili ozbiljnih nasrtaja, ili jedan pas stalno izbegava drugog i ne može normalno da funkcioniše u domu, prekinite direktne susrete i uključite stručnjaka za ponašanje pasa koji radi nenasilnim metodama. Ne stavljajte ruke između pasa u sukobu. Kod povrede, nagle promene ponašanja, gubitka apetita ili sumnje na bol potreban je veterinar. Ako bezbednost i dobrobit oba psa nisu ostvarive, odustajanje od zajedničkog života može biti odgovorna odluka.
