Odluku ne treba svoditi samo na to koliko dete ima godina. Mnogo važnije je koliko su odrasli u kući zaista spremni da iznesu obaveze koje pas donosi, posebno ako je u pitanju štene. Prvi meseci sa štenetom često traže često izvođenje napolje, nadzor, učenje kućnog reda, socijalizaciju i stalno usmeravanje, što u domu sa bebom ili tek prohodalim detetom može biti veoma naporno.
Posebno je izazovna kombinacija malog deteta i šteneta zato što su oboje nepredvidivi u isto vreme. Malo dete ne razume granice psa, a štene još nema samokontrolu, lako se uzbudi, gricka i traži mnogo pažnje. Zbog toga dete i pas ne bi trebalo da ostaju sami bez nadzora, čak ni nakratko.
Mnogim porodicama je lakše kada najmlađe dete uđe u predškolski ili školski ritam, otprilike oko četvrte do sedme godine, jer tada u kući obično ima više strukture i odrasli dobijaju više prostora za rad sa psom. Ipak, to nije strogo pravilo. Ako porodica već sada jedva održava dnevni ritam, verovatno nije presudan problem uzrast deteta, već manjak kapaciteta za još jednu veliku obavezu.
Ako želja za psom postoji, a štene deluje previše zahtevno, odrasli pas često može biti praktičniji izbor. Njegov temperament se lakše procenjuje, a često je već prošao najnaporniju razvojnu fazu. U svakom slučaju, najbolje vreme za psa je ono u kom odrasli mogu da ga dosledno vode kroz dan, nadgledaju susrete sa decom i po potrebi organizuju odvojene mirne zone bez panike i iscrpljenosti.