Vrlo mlado štene, na primer sa oko 12 nedelja, još nema pouzdanu kontrolu bešike i creva niti uvek ume da na vreme signalizira da mora napolje. Zato se u toj fazi ne čeka da samo „javi“, već mu se pomaže da što češće obavi nuždu na pravom mestu. Tako uči da je napolju pravo mesto za obavljanje nužde i lakše razvija rutinu. Međutim, učenje gde se obavlja nužda nije isto što i učenje kako da zatraži izlazak.
Najveći deo ranog kućnog privikavanja zasniva se na prevenciji nezgoda. Svako obavljanje nužde napolju, uz neposrednu nagradu, učvršćuje poželjan obrazac. Dobar je znak kada nema nezgoda, ali to ne znači da je obuka završena, već da je štene dobilo uslove da uspe. Nema potrebe da namerno odlažete izlazak kako biste proverili hoće li tražiti napolje; ako se nezgoda ipak dogodi, očistite mesto i ne kažnjavajte štene.
Najviše pomaže da ga izvodite po rasporedu, naročito posle buđenja, jela i igre, kao i kada primetite njuškanje poda, kruženje ili nemir. Učestalost prilagodite njegovim potrebama. Korisno je voditi ga na isto mesto, koristiti istu signalnu reč neposredno pre ili na početku obavljanja nužde i nagraditi ga odmah po završetku. Izlasci zbog nužde neka prvo budu mirni i usmereni na taj zadatak; igra može da usledi posle.
Signaliziranje se razlikuje od psa do psa i nema određenog uzrasta kada će svi početi pouzdano da traže napolje. Neki spontano odlaze ka vratima ili cvile, a drugima treba posebno učiti signal. Na primer, pre svakog planiranog izlaska možete ga navesti da priđe vratima, nagraditi taj korak i odmah ga izvesti. Ako sam priđe vratima, ponudite mu izlazak radi nužde. I dok uči ovaj signal, nastavite sa planskim izlascima: signal nije zamena za raspored dok štene još ne može pouzdano da se suzdrži.
