Pas u malom stanu može živeti sasvim dobro, ali samo ako ima dovoljno izlazaka, strukture i predvidivu dnevnu rutinu. Problem nije sam stan, već kombinacija dugog odsustva od kuće, nedostatka pomoći, promenljivog nivoa energije vlasnika i očekivanja da će pas biti zadovoljan sa vrlo malo svakodnevnog angažmana.
Čak i miran ili stariji pas ne znači malo obaveza. Psima su potrebni redovni izlasci radi nužde, kontakt sa ljudima, kretanje i makar osnovna mentalna stimulacija kroz šetnje, njuškanje, igru ili jednostavne zadatke. Kada toga nema dovoljno, lako se javljaju frustracija, dosada, lajanje, cviljenje, uništavanje stvari, nehigijena ili teškoće sa ostajanjem samim.
Osam sati samoće nekim odraslim psima može biti podnošljivo ako postoji stabilna rutina i pauza usred dana. Smene od oko 12 sati bez pouzdane pomoći već nose znatno veći rizik. Zato odluka ne treba da se zasniva na nadi da će se nekako uklopiti, već na konkretnom planu koji radi i u lošim danima.
Realnija opcija postoji ako možete da obezbedite svakodnevnog šetača psa ili drugu pouzdanu osobu, da birate odraslog mirnijeg psa sa poznatim navikama i da unapred isplanirate kako će pas dobiti rutinu i kada vi nemate snage. Štene je u ovakvom rasporedu uglavnom loš izbor.
Ako takav plan nije finansijski i organizaciono održiv, najodgovornija odluka može biti da sačekate. Pas nije dobar izbor onda kada njegove osnovne potrebe zavise od toga da li ste tog dana stigli, odmorni ste ili imate pomoć.
