Davanje starijeg psa na udomljavanje može biti opravdano ako mu novi dom pruža sigurnost i negu koju sadašnji vlasnik više ne može da obezbedi. Starijem psu stabilnost obično znači mnogo: vezan je za poznate ljude, rutinu i okruženje, pa promena može biti stresna. Pronalaženje odgovarajućeg doma može potrajati, posebno ako pas ima zdravstvene probleme, redovnu terapiju, posebnu ishranu ili poteškoće u ponašanju.
Teška bolest vlasnika, gubitak doma, odlazak u dom za stare, smrt osobe koja je brinula o psu ili nemogućnost da se pokriju neophodni troškovi mogu učiniti drugi dom najbezbednijom opcijom. Pre trajnog udomljavanja vredi proveriti da li porodica, prijatelji ili udruženja mogu pomoći oko šetnji, hrane, troškova ili privremenog smeštaja. Ako pas ima zdravstvene tegobe, veterinar može pomoći da se procene njegove potrebe i planira nega.
Sama činjenica da je pas sporiji, zahtevniji ili da se planira novi ljubimac nije dobar razlog za odustajanje od brige. Ipak, važnije je pronaći bezbedno rešenje nego osuđivati vlasnika. Ako je udomljavanje neophodno, proverite da li novi udomitelj ima uslove, vreme i sredstva za starijeg psa. Otvoreno prenesite podatke o zdravlju, terapiji, navikama i ponašanju, uključujući eventualne incidente sa ujedom, i predajte veterinarsku dokumentaciju.
Kada je moguće, organizujte upoznavanje i postepen prelazak u novi dom, uz poznati ležaj, hranu i što sličniju rutinu. Dogovorite praćenje prilagođavanja i rezervno rešenje ako smeštaj ne uspe. Psa ne treba napustiti niti predati neproverenoj osobi. Najvažnije merilo je gde će dugoročno imati sigurnost, pažnju i potrebnu negu, a ne samo da li ostaje kod istog vlasnika.
