Jazavičar može biti privržen porodični pas, ali u domu sa dvogodišnjim detetom treba računati na posebne izazove. Malo dete se kreće naglo, ne prepoznaje uvek kada je psu dosta i lako može nehotično da ga povredi ili izazove odbrambenu reakciju. Jazavičari su skloni oboljenjima međupršljenskih diskova, pa su nepravilno podizanje, gruba igra i pritisak na leđa posebno nepoželjni.
Dobar odnos psa i deteta ne zavisi samo od toga da li pas „voli decu“. Važni su temperament i prethodna iskustva konkretnog psa, pozitivno navikavanje na decu i sposobnost odraslih da vode svaki kontakt. Dvogodišnje dete ne može pouzdano da poštuje pravila, pa odrasla osoba mora aktivno da nadzire interakciju i bude spremna da interveniše. Kada to nije moguće, odvojite ih ogradicom ili u zasebne prostorije. Pas treba da ima mirno mesto za povlačenje koje dete ne može da mu narušava. Dete učite da psa ne vuče, ne podiže, ne naleže na njega i ne uznemirava dok jede ili spava. Ako se pas ukoči, izmiče ili reži, mirno prekinite kontakt; režanje ne kažnjavajte.
Treba uzeti u obzir i svakodnevicu: neki jazavičari su glasni, zahtevaju više strpljenja pri učenju kućne higijene i treba ih postepeno privikavati na ostajanje nasamo. Za zaštitu leđa korisno je održavati zdravu telesnu težinu, sprečavati skokove sa nameštaja i obezbediti neklizajuće površine. Stabilna rampa i ogradice mogu pomoći da se ograniče rizični skokovi i nekontrolisano kretanje po stepenicama, uz redovnu, prilagođenu fizičku aktivnost.
Jazavičar je realna opcija ako porodica može da obezbedi ovakav nadzor i zaštitu. Pri izboru prednost dajte psu čiji su temperament i ponašanje uz malu decu dobro poznati; odrasli pas sa proverenim iskustvom može biti predvidljiviji izbor od šteneta, ali nijedan pas nije bez rizika. Ako trenutno nemate vremena i mogućnosti da bezbedno vodite njihove kontakte, razumnije je odložiti dolazak psa nego se osloniti na reputaciju bilo koje rase.